У Србија данас живи транзиционо време. То значи да наша земља, односно сви ми заједно тек осмишљавамо своју будућност.

Говори се много о подизању привреде на ноге, о томе које су привредне гране са највећим потенцијалом, непрекидне су дискусије о уласку у разне политичке и друге асоцијације (нарочито о уласку у Европску унију), тражимо политичке савезнике у свету, тј. оне државе од којих у будућности можемо очекивати подршку. У току је и реформа образовања од основне школе до универзитета. Праве се планови и тако ствара профил будућих студената и академских грађана ове земље. Говоримо и о култури, о културној политици, о томе какву музику слушамо, а какву би требало да слушамо, како да заштитимо нашу аутентичну музику и аутентичне вредности уопште - језик, писмо, традицију и веру.
И све је то добро и прича и рад на свему томе може нам само користити. Међутим, као да смо заборавили на један „детаљ“ који доводи у питање све наше планове и развој коме стремимо. А то је: за кога ми све то чинимо? Ко ће живети у овој земљи за педесет или сто година? Да ли ће то бити наши потомци или ће то бити Кинези или неки други народи којима мањка животни простор. Становништво ове државе по просечној старости спада међу најстарије у свету и тренутно се у погледу биолошког опстанка крећемо по ивици жилета. Тако ће се у наредним деценијама сасвим сигурно видети да ли ћемо ми уопште доживети следећи век.

ПИТАЊЕ ПОТОМСТВА
И у животу се некада догоди да једна породица остане без потомства или да из неког разлога једноставно престане да постоји, да јој се изгуби траг и име. Тада обично народ каже да се та кућа затворила и то се доживљава као најгора могућа судбина и остварење најтежих клетви. Да ли смо онда уопште способни да схватимо стравичност чињеница које нам говоре да се то догађа са нашим народом и популацијом у овој земљи. Зато морамо о томе говорити! Овде се ради баш о проблему са којим ће се наша генерација или успешно изборити или ће то бити једном и заувек изгубљена битка - изгубљена, нажалост, у име свих генерација једног вековима старог народа.
Стање које је овде изнето представља последицу и да би уопште започели борбу о којој говоримо морамо суштински и дубоко ући у узроке такве ситуације данас.
Да се одмах позабавимо разлогом који се најчешће помиње, а то је очајна материјална ситуација нашег друштва. Сигурно је да новац умногоме олакшава старање о породици и одгајање деце, али нажалост, недостатак новца нити је довео до депопулације становништва, нити ће, плашимо се, боља економска ситуација у будућности преокренути ток ствари. Томе у прилог говори неколико очигледних чињеница. Процес депопулације озбиљно је погодио нашу земљу управо у време када се овде најбоље живело. Од својих родитеља сте вероватно слушали приче, као и ја уосталом, да је постојала једна земља звана Југославија, у којој се мало радило а одлично живело, чији су грађани слободно путовали по свету, где је било „ин“ направити и имати викендицу изван града, али је потпуно било „аут“ имати више од једног или двоје деце. Имати више деце је било примитивно,  старомодно, једноставно ван токова и захтева времена. С друге стране, видимо и данас какви су услови живота у српским селима, а можемо да замислимо тек како је то изгледало пре тридесет, педесет или стотинама година уназад. И у таквим условима су наши преци одгајали многочлане породице са често и преко десеторо деце, при том формирајући здраве личности, будуће професоре, уметнике, светски познате научнике или генијалне војсковође и дипломате.
Још једна чињеница која показује да новац врло често није довољан да би се проблеми решавали јесте данашњи пример богатих земаља Запада. Иако су оличење материјалног богатства и друштвеног благостања, број становника једнако опада као и код нас и многобројне потешкоће које из тога настају, па и недостатак радне снаге, они решавају сталним приливом имиграната из сиромашних земаља источне Европе, Азије и Африке.
Зато је кључно питање које данас овде постављамо: Шта ми уствари желимо? Знамо да човек остварује своје циљеве у мери у којој их жели и у њих верује, а да је, са друге стране, свој неуспех и недостатак жеље увек спреман да оправда хиљаду и једним разлогом. Зато се морамо запитати да ли постоји нешто што можемо ми да радимо, да се боримо и да се, најзад, жртвујемо. Шта ће то дати смисао нашем животу тако да он не буде једноставно нешто што је почело, трајало неко време и престало, а да је све могло и без тога?
Решење проблема који смо поставили, ма колико то апстрактно звучало, јесте у нама самима, у нашој жељи да будемо прави људи, потпуне личности које ће себе посветити највишим, универзалним, непролазним вредностима, а има ли веће вредности од самог човека, његовог живота и породице. Кустурица рече да је живот чудо и живот то заиста јесте, а ми смо добили дар да то чудо поново стварамо и даље га обликујемо. То се чини у породици, а здрава породица тражи честите људе испуњене врлинама, а понајвише једним осећањем божанског порекла немерљивим и необјашњивим овоземаљским законима. То осећање је љубав. Па није ли заиста божанска формула да људи испуњени тим најјачим и најискренијим осећањем могу да подаре нови живот и тако победе смрт?!

ПЛЕМИЋКА ПОРОДИЦА
Каже се да свака породица треба да буде племићка породица, јер је зато позвана, и да је честитост мера њеног племићког достојанства. Таква породица је упориште и уточиште, стожер емотивне стабилности и извор наше духовне снаге. Кроз породицу као крвну и, пре свега, духовну заједницу ми остварујемо везу са свим нашим прецима и потомцима, али и са самим Господом, славећи крсну славу и молећи се за здравље и напредак свих својих. Кроз ту духовну вертикалу превазилазимо просторну и временску ограниченост и пролазност као највећи, па и једини човеков проблем.
Запитајмо се, најзад, како и са ким се радујемо и тугујемо. Да ли то чинимо сами или најчешће са људима који су нам драги, које волимо, у чијем друштву уживамо и којима смо спремни да поверимо своје највеће тајне?
Код великих породица сваки ручак је празнични, јер се за њиховом трпезом свакодневно окупља више људи него код других и на дан славе. Деца из таквих породица од рођења имају прилике да се уче одмерености, лепом понашању и поштовању другог, а са друге стране су богатија за осећања љубави и сигурности, али и за реални ослонац и подршку које ће имати током целог живота од своје браће и сестара. Да ли је онда уопште могуће правити паралеле и упоређивати са било чиме браћу и сестре, стричеве, ујаке и остале рођаке, шароликост међусобних односа и целокупну моралну, материјалну и сваку другу подршку коју таква здрава породица пружа?!
Зато главна порука и идеја водиља свих наших животних планова треба да буде улагање у живот, улагање у људе, у своју породицу, пријатеље и све ближње, јер је то једино вредно и једини извор истинске среће. Све остало је, ма колико лепо и привлачно изгледало, пролазно и мртво, прах и увек ће то и остати. 

Преузето из ПРАВОСЛАВЉА

Штампај ову страну