Марко Милуновић Пипер                                 ( 1918 – 2009 )

                                              Драга браћо и сестре ,

  Своје опраштање од Марка Милуновића почећу молитвом коју је изговорио Праведни Симеон када је вођен  Божјим промислом дошао у јерусалимски храм да сретне Новорођеног Спаситеља : Ниње отпушчајеши  раба Твојего ,Владико,по глаголу твојему , с миром : јако видјеста очи моји спасеније Твоје , јеже јеси уготовал пред лицем вјех људеј , свјет во откровеније јазиков , и славу људеј твоих израиља .На српском:

Сад отпушташ с миром служитеља твога Владико ,по речима твојим  , јер видеше очи моје спасење твоје које си припремио , пред свим народима ,светлост за просвећење многобожаца и славу народа твога израиља .

        Марко је управо тражио да му напишем ову молитву на црквенословенском језику пре , од прилике две –три године и речима ове  молитве често се обраћао Богу .Нарочито када је његово здравље попуштало и када је желео да га Бог узме себи и пресели из овог замаљског  у вечни и непролазни живот . Није се плашио смрти јер је знао и веровао да је смрт у ствари само капија и прелазак из једног у други живот .У нашим сусретима често је понављао :“Тешко је умрети“.Тако је и написао у честитки коју ми је послао за Божић ове године:“Полагано умирем и све је теже и теже .Алилуја ...

Рано остао без мајке .Тај тренутак је описао у једној својој дирљивој песми која је настала марта 1989 године у Шпанији :                                                     

Сећање на мајку:

Лежала је на тврдој штици крај огњишта,

Гледала ме тужно не говорећи ништа .

Очи јој упале , сузне и мутне ,

Уздисаји веле њене мисли злослутне .

Даде ми знак руком да приђем ближе ,

Па се немоћно с лежаја подиже .

И пружи руку пут мога чела ,

Јер ме је благословити хтела .

А онда се закашља јако ,

„Бог да те чува , мој сироти Марко !“

И тај благослов испрекидано рече ,

А крупна суза из ока јој потече .

Узех њену руку у обе моје,

И нисам губио присуство своје.

-Волим те мама ,изговорих тужно,

Светлуцави жишци летели су кружно .

То су биле искре намучене душе,

Излазе из тела и живот јој руше.

„Дајми мало воде,уста су ми сува,

По телу ми хладно дал мећава дува?“

Дадох јој да пије из танаће мале,

Ништа јој не кажем-мисли су ми стале ,

Ал ми тужно срце у грудима бије,

И видим јасно како се смрт смије.

Желела је да види све драге своје,

И о њима причали смо нас двоје.

Затим с напором моје руке узе,

И с њима обриса са образа сузе .

И ако је имала родитеље,сестре и браћу,

Бринула се због мене:“куда ћу и шта ћу ?“

Па болно уздахну:“о Боже свети ,

Због овог детета жао ми је умрети.“

„Не заборави сине ја сам твоја мати,

И никог другог немој мајком звати.“

И следећег јутра у зору рану,

Ја сам изгубио своју незаборавну Нану .

На њеном гробу често сам био ,

Запалио свећу,тужне сузе лио.

Дали смо јој једном помен,задушнице,

Више нисмо могли биле оскудице.

О њој се у кући  причало више није ,

Такав је адет-свако свој бол крије.

Оцу је било теже од икога,

Прерано остао без друга вернога.

Заборављен,запуштен,обрастао у траву,

Често тај гроб видим у сну као у јаву.

Бол ме ухвати узруја ми крвцу,

И зато сам мајку покопао у срцу!

Она ће у мом срцу увек да почива,

У њему може о својима мирно да снива.

До оног дана,кад цу да крепам поред туђег плота,

А због њеног гроба другог нека буде срамота.

Следећег јутра у зору Марко је остао без мајке . Бака Веруша је наставила бригу о њему и , гледајући Марков темпераменат и понашање предвидела много тога шо се Марку и дешавало у животу . Једино Марко није могао разумети бакине речи:„Умрећеш поред туђег плота“али је често понављао :

“Томе се надам“.

Учио је Марко школе у Подгорици ,Цетињу , богословију у Призрену и Београду .Други светски рат је провео у Југословенској војсци борећи се за Краља и Отаџбину . На крају рата заједно са Симком ,која је била трудна , нашао се у затвору Озне где су били пребијани и понижавани до те мере да је Симка изгубила дете и тако остали без порода.После пуштања из Озне Марко и Симка су напустили Југославију 1946 године и живели ,у главном у Румунији,Аустрији , Шведској и Шпанији .Венчао се са Симком 5 јуна 1944 године у храму Светог Георгија у Кладову  Марко је написао двадесетак књига и објавио безбој чланака у новинама Канаде , Америке и Европе .Члан је Удружења књижевника Србије више од 15 година .Био је врло дарежљив , меканога срца и увек спреман да помогне тамо где је помоћ потребна .Помагао је цркве : изградњу Светосавског храма у Београду и заједно са Симком понео звање Великог добротвора храма , за храм Васкрсења у Подгорици приложио једно звоно , манастиру Ћелије дао прилог за снимање филма о Ави Јустину Поповићу , приложио храму Св.Саве у Стокхолму , дао прилог за набавку иконостаса у Улострому на југу Шведске и много много других .Помагао је својима рођацима и својим другарима .Новац који је добио као награду из фонда „Драгише Кашиковића“ за књижевни рад у Београду,и још толико,дао је Ивани Жигон за децу на Косову и Метохији .Једном приликом ја сам понео и предао помоћ Николи Дамјановићу у Београду који је врло брзо после тога и напустио овај свет .Интересантно је да вам испричам како се Никола на чудесан начин у виду фотографије појавио у Марковом албуму фотографија . Албум  је стајао на столу испред Маркове столице где је често седео . Узео је албум да погледа фотографије и видео и фотографију свога другара Николе . Када су јавили телефоном да се Никола преселио из овог у вечни живот Марко је узео албум да поново погледа фотографију свога другара али у албуму није било ни једне фотографије Николине .

         На овом примеру Господ Бог је уверио и Марка и све нас да је душа бесмртна и да се може јавити другоме чак и на даљину. Да то нису причице за децу већ озбиљна ствар о којој сви треба да мислимо како не би утраћили овоземаљски живот улудо уживајући у пролазностима а изгубили вечни и непролазни живот у Царству Божјем.Сусрети са Марком за мене су били увек интересани приликом доласка да светим васкршњу или славску водицу или да га исповедим и причестим .  Увек се распитивао за један стари бор у Врњачкој Бањи и када је пре три године са Симком провео једно лето у  Бањи заједно смо отишли да га видимо . Он је ,прилазећи бору , изговорио:“Где си стари друже“,пољубио га и узео део коре и ставио у џеп .Нисам му могао рећи да је бор прошлог лета почео да се суши са врха .Можда им је судбина слична ?

            Посетили смо Манастир Љубостињу тога лета .Марко је просто ридао од узбуђења улазећи у храм и гледајући преостале фреске и камену пластику моравске школе и дело Рада Боровића у народу названог Реде Неимаре .Видело се да је за Марка то био сусрет са Богом , Косовским јунацима , Светим Кнезом Лазаром и целом србском историјом .Марко је описао свој живот у књизи „ Од немила до недрага“ и у једној песми коју је написао 4 марта 1988 године на дан када је навршио 70 година: Крај се ближи а коју ћу прочитати .

Начео сам осму,и последњу,деценију живота.

Да се на прошлост и блиски крај мисли-није грехота.

Живот је био дуг,тежак,и много борбе,

И слабо је било некога да ми помогне.

Много се шта у животу страшног и невероватног збило.

Било је радости,али више дана када се сузе лило.

Много је било тешког бола,уздаха и невоља,

Који се преживеше у срцу,али било је удара и споља.

И највећи део свега тога сам сам заслужио,

Те  не кривим судбу,ни Бога,што сам преживио.

Али због мене није пострадао нико,

Нити сам руку на некога слабијег и недужног дого.

Више сам волео да трпим ударе и шамаре,

Које нисам заборављао ни када застаре.

И да би мука срца памтила се још више .

Моја увређена душа све то у рабош пише.

У неким периодима живота имао сам и радости,

И неке мале за будућност наде,

Због којих трпех понижења и љуте гадости,

Јер тако нешто и другима злобни људи раде.

Бедно детињство,доста оскудна и бурна младост,

Животних тешкоћа на претек,тако дође и старост.

А туђина хладна,бездушна и нигде не сретнеш свога,

Кроз беспомоћност пољуљала се вера и у самог Бога.

Увек сам презирао слаткоречне фарисеје,

Нарочито оне који стално о својој „слави“ блеје.

Просто сам мрзио подлаце и дволичнике,

Бројне улизице и тврде себичнике.

Пљувао на кукавице и самотворне носиоце „елите“,

А гадило ми се на оне,који се туђим перјем ките,

Нарочито кад тврде да су огњишта стана.

Из престарих доба и мутних земана.

Не трпим хвалише јунаке-који језиком бој бију,

А када је жртва потребна они се као бабе крију.

И оне,који у име неке прошлости своју славу граде,

Њих сам презирао и просто ми се гаде.

Али нисам остао без оних класних идеала,

У које је моја давна младост веровала.

Па и ако слабо постоји данас тих мисли више,

С којима слобода,правда и патриотизам одише.

И није ни чудо да ми је срце болно и тело преморно.

Па немам данас довољно снаге да заборавим драге,

Нити ударне сцене да ме из тих заблуда прене,

Па и ако видим и знам да сви заборавише мене.

Нака је вечaн спомен  нашем драгом Марку. Нека га Бог призна за свога и упути му дивне и слатке речи :“Добри и верни слуго у маломе си ми био веран , над многима ћу те поставити .Уђи у радост Господара свога Амин“ .

 26-01-2009                                                      Парох вестерошки

                                                        Миломир Атанасковић,протојереј-ставрофор

(Део из Посмртног словa које је на сахрани Марка Милуновића Пипера           26. јануара 2009. у Вестеросу, у Шведској, изговорио Тихомир Барбуловић.)     

Опростили смо се драги пријатељи од земних остатака чика Марка, великог човека и витеза српске политичке емиграције у Европи. Предајући туђој хладној земљи тело Марка Милуновића Пипера остаје нам за утеху да он наставља да живи  међу нама, али и у топлим срцима и ведрим мислима  Срба у Отаџбини који су га ценили, волели и поштовали и пред сам крај живота  одликовали у престоном граду свих Срба у  Београду. Уручујући му награду која носи име Драгише Кашиковића, мучки убијеног од Удбе у САД, наша матична држава Србија и званично се одужила Марку Милуновићу за његову личну храброст и његов патриотизам. Марко је рођен 04. марта  1918, у Пиперима, у Црној Гори. Завршио је гимназију и 1941. матурирао на Богословији у Призрену. У Шведској је стекао звање висококвалификованог хемичара. Од ране младости био је ангажован у политичком и културном животу.Био је члан Социјалдемократске странке др Живка Топаловића, који је председавао на историјском Светосавском конгресу у селу Ба 1944.  За време другог светског рата био је официр на служби у Крајинском корпусу Краљевске војске у отаџбини, под командом Велимира Пилетића. Марко је био командант Кладова и среза Кључког.По изласку из затвора ОЗНЕ, у којем је био заточен заједно са супругом, Марко и Симка напуштају Југославију. Преко Румуније емигрира у Аустрију, а затим у Шведску.           Од 1965 - 1990. био је генерални секретар Заједнице југословенских социјалдемократа у егзилу. Вршио је најодговорније функције у социјалдемократској организацији и био је потпредседник Социјалистичке уније за средњу и источну Европу. Од 1952 – 1993 учествовао је на свим конгресима Социјалистичке интернационале. За живота је написао више књига, међу којима је најпознатија и више пута прештампавана „Од немила до недрага“.Објавио је на стотине чланака и написао преко хиљаду расправа и коментара у више листова и часописа из Америке, Канаде, Аустралије, Аргентине, Енглеске, Немачке, Француске, Белгије, Румуније, Шпаније, Италије, Шведске и Србије. Био је члан Удружења књижевника Србије.

              Међу првима се у нашој емиграцији јавно супроставио растурању Југославије и потоњем крвопролићу. Против немачких и ватиканских врхова поднео је 1992. тужбу Међународном суду у Хагу. Садржај тужбе доставио је и Генералном секретару ОУН и на још 1500 најутицајних адреса у свету.  Био је оснивач задужбине „Др Живко и Милица Топаловић“.   Он и супруга Симка уписали су се у велике добротворе Храма Светог Саве у Београду.    Издашно је помагао Хиландар, манастир Ћелије код Ваљева, Храм Св. Ђорђа на Стијени пиперској, Храма Св. Васкрсења у Подгорици...

     Марко је живео живот пун борбе, падања, уздизања, похвале и оспоравања. Никада није поклекнуо. Никоме се није поклонио. Ни пред једном силом није се уплашио, ни уклонио. Кроз живот је ходио усправно и увек испод заставе Слободе, Истине и Правде. Такав је био Марко Милуновић Пипер!                                     Има гробова који покољењима светле и указују пут чак и из најудаљенијих кутака планете. Од данас је то за српски род и гроб Марка Милуновића с вером да ће његов лични пример, његов живот и његово дело остати трајни путоказ генерацијама које долазе. И захвалном Српству. Србин који се преселио у вечну Србију, међу најбоље синове нашег рода!

            Нека му је вечна слава и Бог да му души опрости грехове, АМИН