Благословен си, Господе, Боже Отаца наших, и праведна су сва дела Твоја, и истинит си у свему што чиниш, и прави су путеви Твоји, и судови Твоји истинити и спасоносни.

Судбе истинске и праведне, и карање спасоносно, учинио си над нама у свему што си допустио, и што си навео на нас, и на народ наш и на земљу нашу, због грехова наших. У истини и правди Твојој предао си нас у руке непријатеља безаконих, мрских одступника и безбожника домаћих, и поробио нас туђинским господарима неправедним, и тиранину светском злобнијем од свих на земљи.

Ти се разгњеви и ми сагрешисмо, рекао је неко од слугу Твојих у старини, а нама је приличније да кажемо: Ми сагрешисмо, и Ти се зато разгњеви. И заиста сагрешисмо, и безаконовасмо, и одступисмо од Тебе и од завета Твога; погрешисмо у свему, заповести Твоје спасоносне не послушасмо, нити одржасмо, нити сатворисмо, као што си нам заповедио, да нам добро буде.

И сада, Господе, не можемо отворити уста своја; посрамљење и поруга постасмо свима људима, и свему роду људском на земљи. Јер, Владико Господе, умањисмо се већма од свох народа у свету, и понижени смо по свој земљи нашој, и посвуда од запада до истока, због зала и неваљалства вођа наших, и тирјанства охолих моћника земаљских, због многих посртања и грехова наших.

Као Патријарх отац наш, и ми данас по Косову и Метохији говоримо: „Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лађе на пучини великога океана брзамо, чекајући када ће сунце заћи и преклонити се дан, и проћи тамна ноћ,  и ова зимска беда што нас снађе. Јер нема онога ко нас штити, ни од туге што нас ослобађа. Мука наша утростручи се, и рекосмо са сузама: Докле ћеш нас, Господе, заборављати до краја, докле ћеш се наоружавати на наслеђе Твоје? Устани, Господе, зашто спаваш, зашто лице Твоје, Боже наш, окрећеш од нас? И опет: Устани, Господе, помози нам Имена Твога ради. Тако свагда ридање ридању придодајемо, и ниоткуд помоћи не можемо добити“.

Јер, Господе Вишњи и Свевидећи,  нема у времену овом међу нама кнеза, ни вође, нема човека Србина непатворена; нема жртве чисте и неупрљане, нити приноса од срца права и неокорела. Сви зађосмо са пута Твога, због нашег удаљења од Тебе, због нашег остављања Тебе, Извора Живота, и обраћања ка новоископаним бунарима, у којима је вода закужена пре но што је и сасвим пресахла, па нас поје мутљагом и брлогом, трују нас отровом својих акрепа и светских змија. Зато си праведно допустио на нас ову богоостављеност, заслужено а небивало отуђење од Тебе и од Народа Твога, и од себе самих, у својој земљи и у својој кожи.

Храмови Твоји у земљи нашој оскрнављени су и спаљени, свете обитељи монашке попране су и разорене. ^асни крстови и иконе Твојих Угодника и Мученика полупане су и погажене најпре ногама домаћих безбожника, а затим и страних иноверника и иноплемених окупатора. И данас, као у турско доба, у овој Светој земљи стародревних задужбина Отаца наших „Сам у цркви Христос руке Своје шири, чекајући паству које више нема“. А нема је, Господе, јер је стадо Твоје издано и продано, препуштено вуковима, предано у руке нељудима, уљезима и освајачима, распродато низашто као робље склавинско, остављено на милост и немилост окорелих туђинаца и злочиначких арнаутских угњетача.

-

Од Пећке цркве, Дома Спасова, који опседају јањичари да га још једном запале и опљачкају, и од читаве с обе стране Дрима прострте Метохије, сада сасвим прогнане и попаљене, па преко спаљеног и разореног Неродимља, до спаљеног Манстира Бинча у Поморављу, и до из дана у дан све више нападаног древносрпског Изморника и Новог Брда; и опет од Жар планине и спаљених Манастира Свете Тројице у Мушутишту и Светог Марка у Кориши, до српских згаришта у Поткаљаји у Призрену, и даље преко сравњеног до темеља Манастра Зочишта крај немањића Хоче и новог концлогора за Србе у Ораховцу, па до НАТО бомбама разореног Голеша и огњем и мачем расељене Милутинове Приштине и Лазареве Самодреже, и Полабља и Бајгоре, пружа се наше ново Косовско Распеће, као што пре шест векова беше распрострт велики Крст над истим Косовским Разбојиштем. Но тада, Оци наши, и у телесном поразу духовно непоражени, написаше на Крсном стубу Косовском ове речи спомена живе вере и чојства и јунаштва: „^овече, који Српском земљом ступаш, ма ко да си и ма шта да си, кад дођеш на Поље ово које се зове Косово, по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, те с њима и камену природу, мене Крстозначног и као стег видећеш, како посред Поља усправно стојим. Овде негда бејаше велики самодржац, чудо земаљско и цар српски, звани Лазар, кнез велики, побожности стуб непоколебиви, богопознања пучина и мудрости дубина, огњени ум и заштитник странаца и избеглица, хранитељ гладних и смиловање ништих, тужних самиловање и утешитељ, који воле све што Христос хоће“...

А ево, Господе Самилосни, после шест столећа, завлада овде над нама лажни цар и лажни пророк са Газиместана, пре потурица неголи Србин, који нам говораше да неће бити издаје, нама који знамо да је издаја већ била, а сад се само обелоданила. Са таквим безбожним вођом и несрбином, остасмо сада „код Земље без земље, код Косова без Косова, код Милоша без Милоша, код себе без себе“, код образа и поштења без образа и поштења, јер нам га тај безбожни комуниста, нечовек и расрбин, погази и упраља. Зато такав, по речи српског песника, није могао нити може да брани и одбрани Косово, јер „Не може Агарен и одступник да брани твој род, нити паликућа од пожара да спасава, / из ропства мисирског неће те извести рука Фараона, / лажни избавитељ пречицом води до новог ропства  и Вавилона“. И овај паликућа своје и туђих кућа, варалица и издајник, пречицом нас је довео до овога пакла и безизлаза, у којем су невине жртве непокопане, деца поклана неоплакана, светиње спаљене и оскрнављене, цео народ поруган, погажен и понижен.

Његово десетогодишње безумље и нечовештво приписано је народу моме, који народ јесте грешан, али је ипак Народ Твој Боже наш, јер је народ савести и покајања. А слични овоме тирјанину туђинци тирјани и лицимери, налицкани а окорели нељуди псевдохришћанског Запада, но од њега виспренији у лукавству, препреденији у дволичењу, овога одступника од Бога и народа хоће таквим какав је, да би могли и нама радити оно што њихово нечовештво ради малим људима и народима по васељени. Они по себи о њему мисле, да је и наш народ такав исти, и ругају нам се и они и њихове домаће улизице, идолопоклоници Есперије, Нове Демоније, што ми још верујемо да смо Народ Божији јер верујемо у Правду и Истину Божију, и што се још увек држимо Небеског завета Отаца наших, Косовског опредељења Мученика и Новомученика наших.

Заиста је праведно и истинито што народ наш Косовски данас зна и осећа да „Бог се драги на Србе разљути, за њихова многа сагрешења; наши вођи закон погазише, за правило лудост изабраше. Великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство; великаши грдне кукавице, постадоше рода издајице“.

Пет векова страдасмо од туђинаца, никад потпуно ослобођени, али и никад до краја поробљени, нити отуђени од Бога и себе самих. Страдасмо од најезде свакога зла са Истока и са Запада, али највише пострадасмо за ове последње педесетогодишње окупације од отуђених од Бога и народа безбожних и нечовечних комуниста и неокомуниста, који овде и дођоше и завладаше нама помоћу западних безбожника и антихриста, од којих нам, и опет преко њих, дође и ово данашње најгоре и потоње зло. Од тих нељуди тмурно светлећег и уједно мрачећег Запада никада нам и не дође слобода и човечност, него само такозвани „нови светски поретци“, нова поробљења која смењују она претходна, попут овог садашњег тирјанства и бомбардовања, од Ускрса до Ускрса и од Великог Петка до Великог Петка. Последње њихово тромесечно НАТО бомбардовање народа недужног и поробљеног, овај домаћи тирјанин и они светски тирјани велеречиво проглашују, сваки за себе, за своју победу, а ко је онда поражен, Господе, Судијо Праведни?

— Поражени смо ми, народ недужни, сужњи поробљени, Господе над Војскама Небеским и Судијо над тирјанима земаљским.

Седимо, Господе, на рекама косовским и метохијским, на Лабу и Ситници, Дриму и Бистрици, и плачемо као некад народ Твој Израиљ у Вавилону. Не дају нам ни воде чисте пити, ни жито наше зрело пожњети, ни убијене наше сахранити, ни песме косовске заветне певати. Са сузама хлеб свој сухи једемо, а говоре нам о изобилној хуманитарној помоћи, коју нема ко од кога чиста срца да прими, јер нам са нуђеном помоћи долазе разне уцене и продаје вере за вечеру; у многим местима нема коме ни да се разда, осим понеки старац и старица, избачени из својих кућа и станова, злостављани ранама и модрицама по телу и души, ако су још уопште и преживели, као што је у Подујеву и Приштини, [тимљу и Призрену. „Три старице држе Крст на Косову, код триста хиљада Срба што беше овде“, плач је једне полуслепе старице коју тенковима чува светска НАТОсила! Две трећине Срба из „етнички оћишћене“ Метохије и из већине градова и насеља Косова, „од ^ечана, побро, до Звечана“, изгнани су и протерани, десетковани као сиротиња раја у турско и „власи“ у усташко врема, па нас још више бројем смањују и умањују, и све питају хумани посетиоци са Запада и њихови двооки а слепи код очију дипломати: „Колико вас је још остало?“ Мученик Владика КосовскоМетохијски, сирак тужни без игде икога, одговара им горко и са сузама: „Малобројни смо, али смо неизбројни“.

Дошла је на Косово велика и пребројна светска сила, кажу: да заустави насиље, да престане претходно прогањање, а под том светском силом само су увишестручена зверска зла и насиља над нама, убиства и затирања каква свет још видео није. Својим бомбама и ракетама пре тога су затрли наше пшенице и винограде, нема жита ни за просфору, нема вина ни за Литурђију. Сва су поља Косова и Метохије изрована бомбама, баште и вртови затровани, душе наше нечовештвом загорчане и поништене. И сада, под новим „миротворцима“, зло и насиље над читавим једним народом увећано је до непреглеђа и непредвиђа, јер се крај овом страданију не види, јер сила њихова неће да стане на крај злочинству арнаутском. А и како би када су им вође тих злодјела савезници и сарадници у њиховом новоколонијализму, у њиховој владавини светом кроз дрогу, оружје и новац, и кроз остала разбојништва, названа тамоњиховом „демо(но)кратијом“.

Где год су досад дошли ти нељуди са Запада, свугде су доносили само рат и несрећу. Кажу да долазе да донесу мир и права свима, а собом доносе већу несрећу и неправду, зла не разрешавају, него још већма умножавају и продужавају. Наласкани су а груби, фини су а брутални, као оруђа и оружја њихова, нечовечни као безбоштво антихристијанства њихова. Говоре да су они мерило света и свега на свету, а меру Правде и Истине нити имају нити хоће да знају. Велеречиви су на устима о „новом поретку“ ствари у свету, а стари су и изанђали као греси и нечовештва њихова. Овешташе у срцима својим, разједа их црв сумње њихове да се не би како показали неуспешни и тиме игубили поверење (они кажу „кредибилитет“ НАТОа) да су вођи и усрећитељи свега човечанства. Њихов је „нови поредак“ само стармладо поробљење прастарим страстима и похлепама њихових интереса, луциферског им властољубља, којим смерају да свет покоре себи и по себи га прекроје. А ко то неће, њега проглашавају за најгорег, за нетрпељивог, за „некооперативног“ у само њиховим плановима и интересима, и зато за таквога нема права ни да постоји ни да живи. Пуна су им уста речи о слободи, а сами су робови најниже страсти и нескривеног идолопоклонства лажним боговима. Куд год дођу и прођу „трагови им смрде нечовјештвом“. Стално вичу: Мир, мир! — а мир немају у срцима својим и савестима својим. Зато где дођу доносе немир, са једним јединим аргументом мира: бомбама, тенковима, окупацијом, НАТОпактом. У души им је рат, зато где год се појаве сеју ратове, или без објаве рата воде „ваздушну кампању“, како еуфемично зову затирање земље и народа отровним бомбама и пакленим ракетама. И све то зову Европом и Западном цивилизацијом, а ми то зовемо натоизацијом и последњих остатака од Европе; сумраком једне, некад хришћанске цивилизације. Јер је последња реч те цивилизације — мамон, оружје, батина само с једним крајем. Заиста су постали „маљ Земље“, као што је био Египат и Вавилон, Рим и Стамбол, а у наше време Берлин и Брисел, Њујорк и Вашингтон. Нема ни стварне људске цивилизације ни људске културе код њих, него је лицимерна политура, црвоточина испод глатке коре, гној испод улепшане коже. Кажу да они неће комунизам, а владање им је као и комунистичко: тирјанско поробљавање људи и народа, гажење по срцима и савестима људи и народа, велеречива хипокризија о „људским правима, слободама и једнакостима“ — либерте, фратерните, егалите, оу ла морт — а стварност им се своди на једначину смрти, ваљак поништења свега што није као они, јер претендују да сви буду по њиховој слици и прилици, по лику и подобију Звери апокалиптичке, не Христа него Антихриста, не Бога и Богочовека, него човекобога и псевдобога.

Вековима нам не дају да се ослободима, нити своју кућу да уредимо; стално нам намећу своје диктате и унапред октроисана решења, која не могу ни да се остваре, а камоли да се одрже, јер су производ насиља и неправде, дело не људске врлине него ђавоље вештине, плод подмуклости безбоштва и нечовештва. Но они то и даље чине упорно и насилно, да би опет могли да се мешају у нашу кућу, да шићаре туђом муком и патњом. А нама ће вечито говорити, без трунке људског стида и кајања: да смо неспособни да своју кућу уредимо, ред у својој авлији заведемо. Као да смо заборавили шта су нам све радили у ратовима и окупацијама које су над нама спроводили, и како су нас „ослобађали“ да би нас чинили робовима двапут горим но што смо били. Тако да не будемо оно што смо били, и што можемо бити, него оно како нас они хоће, по лику и подобију свога самоидолопоклонства, како одавно рекоше Пророци Господњи.

-

Устани, Господе Боже мој, суди људима и народима по вечној Правди и Истини Твојој. Нека се уздигне рука Твоја, не заборави убоге Твоје до конца. Постави, Господе, законодавца над њима и нама, нек познају сви људи и народи да су само људи. Јер они који нас нападоше сада нас опколише и покорише, очи своје устремише да нас истребе, у земљу да нас сатру и трагове да нам затру, Светиње Твоје да униште јер им сметају што нису као њихове. Кивни су на нас што знамо и памтимо да „мученој земљи, Мученика треба“.

Боже Спаситељу наш, Надо свих крајева земаљских и оних најмањих и најудаљенијих, знамо из горког искуства живљења нашег, из историјског пута и устрајавања Отаца наших, да: што је дубља пропаст, то је и нада спасења већа. Јер то је тајна Крста Христа Твога, и тајна распећа и васкрсења наших на путу кроз ову Долину плача што се Земља зове.

Зато, Господе, Милостиви ^овекољубче и Душеспасче, телом сатрвеним и душом скрушеном, духом смиреним и језиком муцавим, молимо Те и преклињемо: да примљени опет будемо. Нека жртва пони‘ења нашег буде благопријатна пред Тобом, и нека се и данас врши над нама света Воља Твоја. Јер нема постиђења онима који се уздају у Тебе. И сада, следујемо Ти свим срцем, и бојимо Те се, и тражимо Лице Твоје; немој нас постидети у овај страшни дан и час искушења нашег. Не предај нас до краја, Имена Твога ради; не раскини завета Твога, и не удаљи сасвим милости Твоје од нас, ради Отаца наших Теби угодивших, ради Саве Светитеља и Лазара Мученика, ради дечице невино убијене и прогоњене и сирочади уцвељене. Узбуни се душа наша у нама, и смути се срце наше у утроби нашој, кости се наше потрше у нама, од мноштва сагрешења наших и од праведног гњева Твога. Уместо Немањића и Лазаревића, постасмо бранковићи и немилошобилићи, од Орловића бисмо врапчићи, од Танкосића танкодушићи. Издиру нам темеље храмова Твојих, и корене бића и битовања нашег. Хоће да нам сруше Високе Дечане и прелепу Грачаницу, да нам раскрсте Патријаршију и помунаре Љевишку. „Очни живац су нам растурили, сада би да нам и бели штап из руку отму. Земљу коју смо од Неба добили, неко им је обећао“, и продао, и издао.

Али нас Ти, Господе Једини, немој издати. Ти нас, Боже Једини Истинити, нећеш оставити до краја љутим непријатељима и крвницима нашим, него ћеш нас призвати и опет оживети. Ако се и кожа моја распадне, и кости моје сатруну, опет ћу устати и стати преда Те, и славити Те, и исповедати се Имену Твоме Светоме. Јер смо били Народ стада Твога, а они нас учинише овцама за клање, лов зверовима и храну црвима. Зато Ти са десним разбојником са крста вапијемо: „Помени нас, Господе у Царству Твоме“.

Господе Благи и Свемоћни, погледај на убожјаке Твоје, вековима тлачене и гажене од свакога ко је овуда наилазио. Опомени се да смо прах земаљски, са душом у носу и утробом у рукама нашим. Па ипак, Ти си и над прахом у почетку стао, и из небића у биће нас призвао, и из смрти у живот нас превео и васкрсао. Јер си ти Васкрсење и Живот, и милости су Твоје бездна многа, пред којима су сви греси моји као прах и пепео, који лахор Духа Твога развеје и уништи и Крст Сина Твога сасвим опере и очисти, те опет постајемо бељи од снега и светлији од сунца.

У свему овоме, Господе, ми Тебе не заборависмо, зато и Ти нећеш заборавити згажено лозје Винограда Твога. Ако ли заборависмо Име Бога нашег, ако ли пружисмо руке богу туђему и лажному, поврати нас и обрати нас; обасјај нас светлошћу Лица Твога; очисти нас од јавних и тајних грехова и прегрешења наших, васкрсни нас из свих гробова наших. Јер Ти си Бог који је сишао у ад, и раскинуо окове сужања, и род Адамов васкрсао, и Царство нам Небеско завештао.

Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик мој гркљану моме, ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Богу, Спасу моме.

анас 14.03.2007. у нашој цркви у Хелсингборгу, служили смо Литургију пређеосвећених дарова.Чинодејствовао је о. Милан Гардовић, свештеник из Малмеа, који је дошао са групом својих парохијана. За певницом су били о. Методије  и наш  свештеник прота Драган.

Ово је већ пета година од како свештеници из наших парохија (Хелсингборг и Малме) кроз заједничка Богослужења покушавају да наше људе приближе једни другима. Прошле недеље служба Божја била је у цркви у Малмеу, где је служио о.Драган, и са ким је била и група парохијана која бројала двадесетак особа, тако и данас из Малмеа је дошла група парохијана о.Милана. После св. Литургије у црквеној сали приредили смо зајеничку трпезу љубави, за коју су се побринуле чланице кола Српских сестара преподобна мати Параскева из Хелсингборга.                              

Молимо се Господу, Св. Василију Великом и Св.Ћирилу и Методију заштитницима наших двеју парохија, да нам дају снаге да истрајемо у овом тешком времену у коме се свет налази, и да дане Часног поста што лакше поднесемо, да у радости и братској љубави дочекамо светло Христово Васкрсење.

Преузето са сајта СРПСКЕ ЦРКВЕ