Живимо у таквом времену и у таквим условима да о дечјем одласку у цркву као о општеприхваћеној традицији не можемо ни да говоримо. Неке православне породице, посебно оне у расејању, живе у местима у којима уопште не постоји православна црква. У таквим срединама, деца веома, веома ретко одлазе у цркву, а када и дођу, све им је тамо чудно, а понекад чак и застрашујуће.

Тамо, пак, где црква постоји и где ништа не спречава читаву породицу да посећује богослужења, постоји друга тешкоћа: децу замарају дуготрајне службе, богослужбени језик за њих је неразумљив, заморно им је и досадно да тамо дуго и непомично стоје. Сасвим малу дечицу забавља спољашња страна службе: јарке боје, гомила људи, појање, необичне свештеничке одежде, кађење, свечани излазак свештенства... Малу децу обично причешћују на свакој Литургији, и њима се то допада. Одрасли су попустљиви према њиховој граји и непосредности. Међутим, нешто старија деца већ су се навикла на све што виде у храму и њима то више није занимљиво. Смисао богослужења не могу да разумеју, као што им је мало разумљив и црквенословенски језик, а од њих се захтева да мирно и непомично стоје... Сат и по или два сата непомичног стајања за њих значе напор и досађивање. Истина, деца повремено сатима седе испред телевизора, али у том случају прате програме који су им привлачни и разумљиви. Међутим, шта да раде и о чему да размишљају у цркви?

И поред свега, много је родитеља који схватају да је, без обзира на све те тешкоће, за духовни развој њихове деце веома важно да посећују цркву, да се осете као део цркве и део народа који се моли. Сви се ми сећамо како су снажан утисак на нас, док смо били деца, остављала нека богослужења, повезана с празницима Рођења Христовог, Васкрса или Страсне седмице. Потрудићу се да младим родитељима пренесем моја сопствена искуства.Веома је важно да се потрудимо да наше одласке у цркву прати радосна, празнична атмосфера: требало би да још увече припремимо празничну одећу и да очистимо обућу, да свечано украсимо собе и да унапред припремимо оброк који ћемо јести након доласка из цркве. Све то заједно ствара оно посебно празнично расположење, које деца толико воле. Нека у тим припремама и деца имају своје, макар и сасвим мале задатке, али другачије од оних какве имају током радних дана.

Шта ми, родитељи, можемо да учинимо, да бисмо осмислили боравак деце у цркви? Као прво, требало би да и деца, када дођу у цркву, сама нешто учине: деца од седам или осам година већ су способна да сама саставе и напишу записе „за здравље“ или „за покој душе„, уносећи ту имена њима блиских, живих или покојних људи, за које би хтела да се помоле. Осим тога, добро је да деци дозволимо да сама купе и запале свеће, да сама одлуче пред којим ће их иконама поставити, на коју ће икону оставити прилог, итд. Добро је, наравно, уколико се деца причешћују, и требало би их научити како да приступе св. Причешћу или како да, у другом случају, приступе крсту и узму комадић просфоре. Од велике је користи да деца буду присутна током оних празничних богослужења када се врше неки посебни обреди, као што је освећење воде на празник Богојављења или врбица уочи Цвети; нарочито су свечана богослужења током Страсне седмице, као што су читање 12 Јеванђеља, Изношење плаштанице или онај део службе на Велику суботу, када се мењају све одежде у цркви. Ноћно пасхално богослужење оставља незабораван утисак на децу, посебно зато што им се указује прилика да у цркви громогласно узвикују: „Ваистину васкрсе!„

Како „разонодити“ децу која су већ навикнута да одлазе у цркву? Можете, на пример, предложити детету да пажљиво погледа и да изброји колико у цркви има икона Пресвете Богородице, а колико икона нашег Господа Исуса Христа. Поред тога, детету се може дати задатак да укаже на иконе оних празника које је и само препознало, итд. Затим, код куће, можете покушати да деци објасните оно што су видела и запамтила, с тим што ће, сразмерно њиховом одрастању, и та објашњења бити све потпунија.            

У савременом животу, готово редовно наступа тренутак када деца у пубертету почињу да се буне против правила понашања каква им намећу родитељи. Често је тај бунт везан и за одласке у цркву, а посебно уколико их вршњаци исмевају због тога. Сматрам да нема никаквог смисла приморавати децу која су у пубертету да одлазе у цркву. Навика да одлазе у цркву неће у нашој деци сачувати веру.

И поред свих околности, искуство црквене молитве и учешћа у богослужењу, који су положени од раног детињства, никада неће моћи да ишчезну, о чему сведоче многобројни савремени примери. Нека нам само Бог подари да у своју децу положимо неугасиве пламичке љубави и вере у Бога!           

ДЕЧЈА МОЛИТВА

Рођење детета није само физички, него и духовни догађај у животу његових родитеља. Када осетите да се од вас родило крхко људско биће, „тело од вашег тела„, тако савршено и, истовремено, тако беспомоћно, биће пред којим се отвара бесконачно дугачак животни пут, са свим његовим радостима, патњама и опасностима, срце вам заигра од љубави и затрепери од жеље да заштитите своје дете, да га оснажите и да му дате све што му је потребно. Чини ми се да је то природно осећање несебичне љубави... Жеља да за своје дете обезбедите свако добро веома је блиска молитвеном расположењу. Нека да Бог да свако новорођенче, од почетка свог живота, буде окружено таквим, молитвеним расположењем!

За верујуће родитеље није важно само да се моле за новорођенче или да призивају Божију помоћ, да би га заштитили од сваког зла. Ми знамо са колико се тешкоћа суочавамо у животу, и колико ће опасности, спољашњих и унутрашњих, морати да превазиђе новорођено биће. Најважније је стога да га научимо да се моли, да га васпитамо тако да буде способно да у обраћању Богу тражи и пронађе силу која далеко превазилази његову сопствену.

Молитва, способност за молитву и навикнутост на молитву се, као и свака друга способност, не рађа одмах и сама по себи. Као што дете учи да хода, да говори, да опажа или да чита, оно учи и да се моли. Током навикавања детета на молитву, мора се узети у обзир ниво његовог душевног развоја. Прва молитва, коју дете несвесно усваја, јесте она коју отац или мајка изговарају над њим. Пре одласка на спавање, дете прекрсте и прочитају над њим молитву. И пре него што почне да говори, дете почне да подражава мајку, тако да и само покушава да се прекрсти, да целива икону или крстић над креветом. Нећемо се збуњивати што је то за њега нека врста „свете играчке„: за дете је то истовремено и живот, будући да деца не праве разлику између живота и игре.  

Када дете проговори прве речи, почиње и његова прва вербална молитва. „Господе, помилуј“ или „Спаси и сачувај...„, каже мајка, и помиње имена ближњих. Дете временом и само почиње да набраја имена свих које познаје и воли, и у том набрајању имена требало би му препустити највећу слободу. Од тих једноставних речи започиње његово искуство заједнице са Богом. Дете расте, развија се, све више размишља, све више разуме, све више говори... Како да му откријемо богатство молитвеног живота, сачувано у црквеним молитвама? Молитве као што је Молитва Господња, „Оче наш„, прате нас читавог живота, уче нас правилном односу према Богу и према самима себи, према животу. Ми, „одрасли„, настављамо да се поучавамо тим молитвама до краја живота. Како, пак, да ту молитву учинимо разумљивом за дете, како да у свест и у памћење детета положимо речи црквених молитава?

Ево који начин ја предлажем да би се дете од четири-пет година научило Молитви Господњој. Детету се може рећи да су Христа следили Његови ученици и да их је Он поучавао, да су они једном приликом затражили да их научи како да се моле Богу и да им је Он изговорио „Оче наш„. Тако је молитва Оче наш постала наша прва молитва. У почетку би речи молитве требало да изговарају одрасли и да при том сваки пут објасне по једну прозбу. Дете ће временом научити да за одраслима понавља речи молитве, које су по свом смислу једноставне и разумљиве. Постепено ће почети да се појављују и питања. Морамо знати да саслушамо та питања и да одговоримо на њих, продубљујући, сразмерно дечјем разумевању, тумачење смисла речи. Ако то породичне околности  дозвољавају, дете на тај начин може да научи и остале молитве: „Богородице Дјево„, „Царе небески„, итд. Сматрам да је у почетку најбоље објаснити општи смисао, општу тему дате молитве, а затим постепено објашњавати поједине реченице. Најважније је да, за онога ко их чита заједно са децом, те молитве буду његово истинско и искрено обраћање Богу.

Тешко је рећи кад у дечјем животу наступа онај тренутак кад дете почиње да се моли самостално, без учешћа родитеља. Ако се у детету још није чврсто укоренила навика да се моли увече, пре спавања, или ујутро када устане, онда би га у прво време требало на то подсећати и побринути се да оно увек има могућност за такву молитву. Најзад, свакодневна молитва постаће лична обавеза поодраслог детета. Ми, родитељи, не знамо како ће се развијати духовни живот наше деце. Међутим, ако наша деца ступе у живот имајући реално искуство свакодневног обраћања Богу, онда ће оно, ма шта да се догоди, остати са њима као непроцењива вредност.

О ПОСЛУШНОСТИ И СЛОБОДИ

Често се догађа да, у разговорима о васпитању деце, чујемо реч „послушност„. Припадници старијих генерација често кажу да су наша деца непослушна, да су лоше васпитана и да нас због тога и не слушају, да је потребно да их кажњавамо због непослушности и да је послушност - темељ сваког васпитања.

Истовремено, из искуства знамо да се способности и таленти не развијају послушношћу, да је свако узрастање, како душевно, тако и физичко, повезано с извесном слободом, с могућношћу да се окушају сопствене снаге, да се истражи непознато, да се потражи властити пут. Многи од најзнаменитијих и најбољих људи нису својевремено спадали и у најпослушнију децу. Ма колико да је тешко ово питање, родитељи морају да га реше, морају да одреде меру слободе и меру послушности у васпитању своје деце. Чини ми се да би свако најпре требало да размисли о смислу послушности, о њеном циљу, о томе чему она служи, у којој се сфери може применити... Исто тако, требало би схватити шта за развој људског бића  значи слобода. У раном детињству, послушност је неопходна ради саме безбедности детета. То значи да се човек од најранијег детињства учи ограничавању своје слободе. Дете ће врло брзо схватити да је његова воља ограничена вољом других и да оно није свемогуће. Послушност је неопходна, јер се без послушности одређеним правилима не може водити нормалан породични живот, али, исто тако, ни друштвени, ни државни, а, наравно, ни црквени живот. У послушности, међутим, мора да постоји одређена хијерархија и постепеност: кога треба слушати и чији је ауторитет највиши. Морално васпитање се састоји управо у томе  да се у детету развије способност да се свесно потчини, али не насиљу, него слободно признатом ауторитету и, најзад, својој вери и својим убеђењима. Способност прихватања вишег ауторитета задобија се једино васпитањем усмереним ка слободи, односно, васпитавањем слободе избора, способности детета да само одлучује: „Ово је добро„, „ово је лоше“ и „ја ћу учинити овако, јер ће то бити добро!„Ми, родитељи, морамо да се потрудимо да научимо децу послушности одређеним правилима. Међутим, још је важније да их научимо да сама просуде која су правила важнија, кога би и шта требало слушати. Деца ће се томе најлакше научити уколико пред собом имају пример родитеља, уколико родитељи и сами прихватају нека правила, поступајући у извесним ситуацијама  овако или онако и образлажући свој поступак речима да „тако треба„, „тако заповеда Бог“ и „то је моја дужност„.  

Сфера која је одређена послушношћу и казнама за непослушност веома је ограничена. То је сфера спољашњих дејстава: узимање забрањене ствари, гледање телевизије у време када није написан домаћи задатак, и сл. Казна мора бити последица нарушавања правила - брза, непосредна и, наравно, праведна. Послушност се, међутим, не може захтевати тамо где се ради о дечјем укусу или осећањима. Не можемо од деце тражити да им се свиди ова или она књига или програм само зато што се допадају родитељима, не може се очекивати од деце да се радују или тугују сагласно родитељским жељама и не смемо се гневити на децу ако је оно, што родитељима делује дирљиво и потресно, њима једноставно смешно...

У ових неколико речи садржи се најдубљи смисао човековог васпитања.

Преузето из ПРАВОСЛАВЉА