Какав је ово наслов, запитаће се многи читаоци овог црквеног листа. Одговор нећете добити на почетку овог текста, и зато молба сваком читаоцу: остани са мном до краја овог чланка, да видиш о чему се ту ради и да ли и тебе то занима.

Елем, ми који живимо у дијаспори, често упоређујемо збивања у матици са збивањима у расејању и обратно. Или, они који посете нас у дијаспори, наши сродници, познаници и други, имају свој суд о нама. А и наше цркве у дијаспори често посећују, чак би се могло рећи, врло радо, разни људи из отаџбине: владике, свештеници, академици, писци и песници, глумци, министри, продавци књига и других црквених предмета... и сви желе да се сретну са нашим народом у дијаспори. Свако има неку поруку, неки план и програм. Свако од њих сматра свој програм најбољим програмом и за народ у отаџбини, и у расејању. А најчешће што понављају нама је: како треба сви да будемо амбасадори свога народа у страној земљи и да се сачувамо од асимилације.А онда се дешава следеће: после сусрета са нашим народом и упознавања са нашим животом и активностима овде, у дијаспори, углавном од наших гостију, предавача, владика, писаца и министара, чујемо ове констататције: па ви сте боље организовани од нас у матици! Па ви имате дивне цркве! Ваше цркве су пуније од наших! Ваша богослужења су тако свечана! Ви имате хорове, школе за децу, библиотеке, фолклорне групе, хуманитарне установе… Ми, наравно, одговарамо да ни у дијаспори није све сјајно и да ми нисмо сви добри, али је истина да се трудимо да се сачувамо и да се не одродимо. И тако, у раду и труду сваког на своме месту, у бризи да се не отуђимо, пролазе нам дани, године и деценије у страним државама.

ОТУЂЕЊЕ

А онда, обично у лето, у време школског распуста, велики проценат нашег народа из страних држава пожури у своју вољену отаџбину, у своју матицу. И ми свештеници, заједно са вама, нашим добрим верницима, најчешће крећемо истим путем и са истим жељама. А жеље су: да посетимо своје најмилије и да им опет покажемо да их нисмо заборавили; да посетимо цркве и манастире старе, тамо где смо се крстили и први пут причестили; да прођемо својим родним местом, тамо где смо први пут светлост дана угледали; да посетимо гробове својих предака и свеће им упалимо. И једноставно, остаћемо тих неколико недеља одмора у отаџбини, јер волимо земљу отаца и праотаца наших. За све то време, имаћемо прилике да видимо много чега и позитивног и негативног. Богу хвала, видећемо многе новосаграђене цркве, или оне које су тренутно у градњи. Видећемо пуно младих у градским црквама, док су сеоске више полупразне, изузимајући изузетке. Приметићемо како се неки труде у духовној и материјалној обнови ратом и бомбардовањем опустошене отаџбине. Поред позитивних ствари, приметићемо и оне негативне. Наше уши мораће још увек да слушају псовке и вулгарне речи, које још не ишчезавају у нашем народу. Ако неког поздравиш са нашим лепим традиционалним поздравом: „Помоз Бог“, добићеш отпоздрав „добар дан“, или „здраво“, па чак и „ћао“. Срешћемо многе људе који немају воље да раде (лењост је велики грех), и увек када је у питању неки посао понављају речи „немам рачуна“ (мислећи да немају рачуна да раде). Свето Писмо за такве каже: „Ако неко неће да ради, нека и не једе“(2Сол. 3,10). Приметићемо како се мање деце рађа и како села полако изумиру. Чућемо негодовања како ништа није добро и да се ништа није променило набоље. Али што је најинтересантније, приметићемо да су се многи људи у отаџбини отуђили и одродили. Како? Не личе на славне претке наше, не раде и не упражњавају оно што одликује православног Србина. Оно на шта нас у дијаспори, гости - предавачи, упозоравају, да се „не отуђимо“, то се све више дешава у самој отаџбини.

А једнога дана у време одмора, поред многих догађаја које гледамо на телевизији и читамо у новинама, или се догађају ту пред нашим очима, објавише једну вест о неком младом човеку у Београду, учеснику последњих ратова у отаџбини, како је одлучио да изврши самоубиство. Решио да скочи са неке вишеспратнице. Сви као хришћани знамо да је самоубиство један од најтежих грехова, и да тај млади човек, иако можда у души има неке трауме из рата, не би смео као хришћанин тако нешто да учини. Међутим, ово вам пишем због нечег другог. Скупила се полиција, психолози и разне службе, који покушавају да одврате младог човека од овог старшног дела и греха. А наравно, и народ који све ово одоздо посматра.
А онда из гомиле присутног народа неко повика: „Ма скочи и убиј се!“ Био је то, нажалост, неки сто посто православни Србин, наш брат по вери и крви. Али видите какве страшне речи изговори. Међутим драма се даље наставља, не само горе на згради, где се онај јадни човек сатима мучи и двоуми око живота и смрти, већ и доле на земљи. Од оног једног Србина који изговори оне тешке речи, створише се две групе, опет наше браће по вери и крви, који почеше да се кладе да ли ће овај младић скочити или неће. Невероватна сцена. Да је Достојевски жив, цео роман би о овом написао. А ја вам написах неколико реченица, које одсликавају стање нашег народа у отаџбини.

КОСОВО И ЕВРОПА

А Косово? Већ ће неко од читалаца почети да ме опомиње: „А шта је са Косовом и Метохијом, шта је са оним насловом овог текста?“ Ја се распричао о некој дијаспори, матици, предавачима, годишњим одморима и самоубиствима. Какве то везе има са насловом „Газела или Косово“? Да, о Косову и Метохији увек мислимо да пуно знамо, да смо пуно читали. О Косову зна и старо и младо. Дечани, Грачаница, Призрен, Богородица Љевишка, Свети Арханђели, Косовски бој, Газиместан, Цар Лазар, Милош Обилић, Косовски Завет, Косовски Божури, Косово - најскупља српска реч, Косово - Српски Јерусалим. И не само читали. Зар нам нису разни предавачи, скоро у сваки град и сваку српску цркву у дијаспори, долазили и држали предавања? А од неких других у последње време читамо и чујемо: „ако не дамо Косово не можемо ући у Европу“, „ако се не одрекнемо Косова, нећемо добити то и то“, те „остаћемо једна црна рупа на Балкану“ итд. итд.

И тако у време годишњег одмора, као и неки од вас читалаца овог текста, возим преко „газеле“ у Београду. Температура плус 45 степени, асфалт се топи, гужва неописива, саобраћајни полицајац без успеха покушава да уведе неки ред, „смирени“ православни Срби притегли сирене, а кроз отворене прозоре аутомобила прште разноразне псовке. Кажу нам Београђани да је тако скоро сваки дан. Можда то и не би било ништа чудно, јер у отаџбини Србији свакога дана се нешто чудно дешава, и не би то ни ушло у овај чланак једног православног свештеника из дијаспоре, да управо тих дана не освану један чланак у дневним новинама, боље рећи, писмо једног Београђанина у коме пише: „Шта се овај Коштуница брине за то Косово и стално помиње тих 15 процената српске земље, боље би му било да се брине шта ће бити кад се затвори „газела“ (ускоро треба да се реновира дотрајали мост), колико хиљада нас возача неће моћи туда да вози и на време да стигне на посао, а тек каква ће онда саобраћајна гужва бити у граду“.

ЧУВАЈ СВОЈУ ВЕРУ

Драги читаоче, да ли је потребан коментар овоме? Наравно да није. И зато, брате и сестро, читаоче овог православног листа у дијаспори, теби се поново обраћам: чувај своју веру живећи далеко од своје отаџбине; не дозволи да се асимилујеш; васпитавај своја млађа поколења учећи их вери и језику предака; одлази у своју цркву, јер ти она помаже, чува те, и као нежна мати брине о теби (и поред неких тренутних проблема у нашој Епархији и разних текстова у штампи). Ако се будеш држао Цркве, нећеш се одродити, знаћеш ко си, ком народу припадаш, ко су ти славни преци, и да оних 15 процената српске територије јесте уствари најсветија српска земља. А када одеш на годишњи одмор у отаџбину, покажи брату свом да се ниси изгубио у земљи далекој, јер како се можеш изгубити када ту имаш своју Цркву! Ако се тако будеш држао и радио, неће имати успеха они који пореде „газелу“ са Косовом и Метохијом. Онда ће у народу коме припадаш бити мање самоубистава, чедоморстава, псовки и свега оног што не приличи православном Србину.

За крај, молим те још и ово: сваки пут када се молиш, поред својих личних потреба, увек придодај једну молитву и за Косово и Метохију. А за „газелу“ не брини се много. Обновиће се то, сигурно. Ако баш треба, скупићемо и за то неки прилог у дијаспори, а можда направити и нову. Стићи ће у отаџбину и ове године, као и прошлих, око четири милијарде долара од српске дијаспоре, како рече гувернер Народне банке Србије. А Косово?      

протојереј Драган Секулић, Берлин

Преузето из ПРАВОСЛАВЉА

 

Serbisk Ortodoxa Kyrkan

Nedre Eneborgs vägen  7, 25268 HELSINGBORG, SVERIGE

Tel/fax: +46 42181736  E-mail: parohija@svetivasilije.se

www.svetivasilije.se

Штампај ову страну