Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у које Цркве пости. Међутим, питање поста је свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: Јер у који дан окусиш с њега умрећеш. Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : "Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији... Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8, 19 и 22). На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: "Где си"? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу "где се налазиш"? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести.

Ако бисмо сада хтели да говоримо о причешћивању евхаристијским Даровима, доводећи их у везу и зависност од поменутих периода поста у Цркви, а не свецелим, сталним, "посним" и целомудреним стилом живота, уводили би у Цркву нешто што Апостолска Црква не познаје. Уопште, мало људи данас има исправно схватање шта је то Црква, без које је наравно незамислива и здрава побожност. Под утицајем Запада, Црква је схваћена као историјска организација, поистовећена са једном социјалном установом или неком врстом хуманитарног друштва. Други, опет, слично протестантима, сматрају да Црква црпи свој идентитет из исповедања вере коју носи; да је Црква заједница савршених људи који су се ослободили свега материјалног и живе "духовним животом" итд.

На отприлике 80 места у Новом Завету, где се сусреће израз "Црква" (еклисиа), барем њих 57 подразумева "сабрање на одређеном месту" ради савршавања Евхаристије. Евхаристијско сабрање, дакле, претставља идентитет, пројаву Цркве, а евхаристијско општење израз је живота у Цркви. "Окусите и видите како је благ Господ" - био је и остао стални литургијски позив и призив Цркве свету и људима. Призвани, односно они који су се одазвали на евхаристијску Трпезу, учествовали су у њој "једући и пијући", а став "посматрача" био је незамислив. Ми нигде не видимо да је Христос установио духовно причешће: "И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите једите, ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им, и пише из ње сви. И рече им: Ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе (Мк. 14, 22 - 24).

Пракса данашњег (не)причешћивања - једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин "припремање" (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних , који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра "исправним" ако се 350 дана не приближва светој Чаши због "недостојности", а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио и дошао на исповест од пет минута, постаје "достојан". Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај "проблем", налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално бити или не бити. Издвојићемо још само један. У време Кипријана Картагинског, пали хришћани изазивали су буну не желећи, односно не могавши да сачекају неколико месеци да се њихов проблем саборно реши. Данас се многи добровољно одричу евхаристијскох општења у много дужем периоду.
 

Александар Поповић , Ново Видело
 

 

Serbisk Ortodoxa Kyrkan

Nedre Eneborgs vägen  7, 25268 HELSINGBORG, SVERIGE

Tel/fax: +46 42181736  E-mail: parohija@svetivasilije.se

www.svetivasilije.se

Штампај ову страну