О наркоманији је изговорено и написано много крупних речи: познато је да су овом злу посебно изложени млади, при чему се догађа да се са њом суочавају већ основци стари око десет година; у великим градовима, проценат младих до 20 година који су пробали наркотике креће се око 40%, и само је мали проценат оних који су, после периода конзумирања, касније били у стању да прекину са овом погубном навиком; у Москви су се, на пример, позиви упућени хитној помоћи због оних који умиру у наркоманској коми изједначили са бројем позива упућених због болести кардио-васкуларног система.

На који начин се ми - родитељи, свештеници и педагози - осим бригом и одбојношћу пред овом појавом, можемо супротставити овом злу и куги 20. века? Шта може да учини конкретан човек да би себе и своју децу спасао од окова наркотика?

На почетку, требало би да разјаснимо каква је ово зависност и на који начин тежи да овлада људским душама и телима. Са становишта Цркве, проблем огромне склоности савремене омладине према наркотицима има мноштво претпоставки, али најважније међу њима требало би тражити у духовној сфери.

 „Основни разлог бекства мноштва наших савременика у алкохолне или наркоманске илузије јесте духовна пустош, губитак смисла живота, непостојање моралних оријентира. Наркоманија и алкохолизам значе испољавање духовне болести не само појединца, него и целокупног друштва. То је дуг који плаћамо потрошачкој идеологији, култу материјалног напретка, одсуству духовности и губитку истинских идеала“, каже се у Социјалној концепцији Руске православне цркве о разлозима за склоност ка наркоманији.

Отуда следи да наша деца најпре одабирају посебну идеологију и стил живота коју им намећу средства масовног информисања, сопствена породица и пријатељи, а тек након тога бирају и наркотике.

Данас је већ увелико видљива криза која је погодила наше друштво. Присутно је фактичко уништавање породице и испадање младих из сфере интересовања одраслих. Због тога су на десетине милиона Руса трајно зависни од наркотика и алкохола.

Као и свака друга зависност (алкохолизам, игроманија или страствена привезаност за компјутер) и наркоманија проналази погодно тло у „култу уживања“, који се активно пропагира. Савремени људи се готово на сваком кораку сусрећу с наметљивим рекламама: „Узми од живота све!“ „Окуси управо сада!“ „У овом животу треба да пробаш све!“

У породичном васпитању, стваралачко достизање циља данас се у већини случајева налази у другом плану, а што у детету одгаја тежњу да, без улагања неких посебних напора, задобије „рајско уживање“. „Људи би хтели да жеђ за вечним блаженством утоле сланом водом привремених наслада“, каже архимандрит Никон (Рождественски), „а јасно је да се таква жеђ на тај начин само још више распламсава, уместо да се угаси“. Наиме, оне ствари које су спољашње у односу на човекову душу, не нуде му истинска емотивна стања, него њихов фалсификат.

„Задовољство“ постаје нешто спољашње у односу на унутрашњи свет човека који расте. Радост му сада не доноси „подвиг“ (односно, кретање ка вишим циљевима), него унутрашњи доживљаји и емоције који потичу од коришћења спољашњих извора: хране, музике и... наркотика. Било би умесно да се на овом месту присетимо речи Вашингтона Ирвинга: „Велики људи себи постављају циљеве, а остали живе за своје жеље“. На жалост, масовна свест се данас много више оријентише на забаву и тренутне потребе, него на пут духовног узрастања и стваралачког рада.

Да би се код младих формирала „хијерархија вредности“, важно је да и ми сами знамо да разликујемо истинско добро од привидног, и да затим тој уметности научимо и нашу децу. Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме (1Кор. 6,12), речи су којима је апостол Павле изразио црквени однос према добрима овога света. За добрим делом природно следи истинска радост, а покушај да се срећа достигне посредством пасивне употребе „забрањеног воћа“ представља понављање грешке Адама и Еве, који су пожелели да се без подвига домогну могућности да постану богови. Уколико се не исправи таква неправилност у процесу човековог одрастања, свака саблазан, било да су то наркотици или алкохол, лако може да га одведе са правог пута.

Како би хришћанин могао да пронађе истински приступ овоземаљским добрима? Према речима јеромонаха Серафима (Роуза), „ономе који живи у Христу могу бити дата многа овоземаљска добра, он може чак и да ужива у њима и да при том буде свестан њихове пролазности, али она њему нису неопходна, она му ништа не значе. С друге стране, онај који не живи у Христу, такав већ живи у бездану, тако да ни сва блага овога света не могу да испуне његову празнину“.

Духовно празан човек настоји, међутим, свим својим снагама да компензује то своје незнање да живи пуновредним животом и хтео би да некако испуни ту бесконачну чежњу, коју може да испуни једино Бог. Средина која је лишена религиозности, не пружа, међутим, души храну каква јој је потребна. Због тога се као једини излаз из проблема чини бекство од њих уз помоћ „сурогата радости“ - бекство од сивила и бесмисла живота, од усамљености изазване немогућношћу да се изграде здрави и искрени односи са вршњацима или будућим супружником. Та тежња да се побегне од проблема овога света и јесте разлог толике раширености компјутерских игара и твари способних да доведу до „промењеног стања свести“.

Наши савременици готово да више не знају да се радују Богу, Његовој творевини и општењу са ближњима. Због тога млади људи не оклевају да изгубе везу са невеселом стварношћу „овога света“ и да побегну у другачију реалност - наркотичку. Таквим својим кораком, они као да изражавају протест против сивила и рутине света који их окружује или, тачније речено, против оног начина живљења у којем обитавамо и ми сами и који намећемо и својој деци. „Живот нам доноси и уноси у нас својеврсну бујицу свих могућих осећања, жеља и страсти, свих могућих брига и послова... У тој бујици, у тој магли, ми губимо саме себе и смисао нашег живота“, каже о том стању руски философ Иван Иљин. Када, пак, губимо саме себе, ми губимо и сопствену децу.

Хајде да размислимо о ономе што привлачи дете чији су се родитељи удаљили од његовог васпитања и покушавају да се „искупе“ једино поклонима. Таквом детету најприступачнију разоноду представљају телевизор и компјутерске игре које, у већини случајева, теже да у човекову душу унесу бесконачне призоре убиства, разврата и агресије.

Какав пример таквом детету дају сами родитељи? Бесконачне свађе и разводи, пушење и свуда присутни алкохолизам. Напомињемо да је код детета које је пушач могућност да постане наркоман 50 пута већа него код оног које не пуши. Чиме се баве тинејџери са којима се дружи наше дете? На коју страну усмеравају своју снагу и довитљивост? Душа детета која се није укоренила у добру, оријентисаће се управо на њихове анти-вредности. Таквом детету ће тек касније постати јасно да оно, ако нема новца, својим пријатељима-наркоманима ни најмање није интересантно.

ИЗВИТОПЕРЕНОСТ

Посебну пажњу заслужује „извитопереност“ у породичном васпитању.

Наркоман постаје оно дете чији родитељи нису научили да се одважно суочавају са животним тешкоћама и да сабирају искуства својих победа, а не пораза. Човек који није имао ниједног истинског пријатеља, који није научио да некоме верује - изложен је највећој опасности да испроба наркотике. Због тога је тако важно да, у контактима са децом и младима, као пример наводимо здравог успешног човека који је, за разлику од тешко болеснога, способан да своје свакодневне проблеме решава без употребе хемијских средстава. У наше време, међутим, родитељи нису спремни да озбиљно разговарају са дететом о томе шта су наркотици и наркоманија уопште. Штавише, у трци за овоземаљским добрима често заборављамо да би свако дете требало да осети да је оно некоме потребно, и то превасходно - родитељима, а онда и рођацима и пријатељима, васпитачу, тренеру и, наравно, свештенику. Наиме, васпитање не подразумева само прехрањивање у гастрономском смислу. Дете не треба само хранити и одевати, са дететом морате и разговарати о његовом унутрашњем животу, о његовим проблемима и радостима.

Наша унутрашња отуђеност од детета није, међутим, једино што га гура у наручје наркотика. У том смислу ништа мање „делотворна“ није ни прекомерна брига родитеља и њихова антипедагошка тежња да све реше уместо детета. Као резултат такве „педагогије“, одраста потпуно пријемчиво, тихо и „васпитано“ дете. Оно се никада не свађа са родитељима и спремно је да учини све што одрасли захтевају од њега. Неодлучно и бојажљиво, овакво дете често није у стању да се само суочи чак ни са најелементарнијим проблемима. Ова идилична слика неће дуго трајати: већ у периоду пубертета, јер код оваквог детета место родитељског ауторитета заузимају пријатељи из старијих школских разреда. Због тога не чуди што ће такво дете сада бити врло пријемчиво и за њихове навике и саблазни. Оно је навикло да њиме управљају други, будући да није формирало сопствена уверења, нити је научило да само доноси одлуке; да би и даље било „добро“ за све, довољно је само да уради све што од њега захтева окружење. Тешко да ће такав тинејџер бити у стању да каже „не“ старијим друговима када му понуде „опојно средство“ или га чак наведу да учествује у некој криминалној радњи. При том се у читавом низу случајева догађа да тинејџер у наркотицима тражи охрабрење, потребно да би општио са друговима. Није тајна да је у пубертетском узрасту младима веома компликовано да изграде односе са пријатељима. У томе их ометају и бојажљивост, и неки комплекси. Наркотик тобоже одмах и без икаквог напора решава све те проблеме и ограде, што такође стимулише младу особу да се, у тренуцима неспоразума или конфликта са пријатељима или вољеном особом, обрати наркотику. Другим речима, у великом броју случајева наркотик за нас представља сигнал да је младој особи лоше, да није у стању да се на други начин суочи са тешкоћама на које наилази. Иако то звучи чудно, истина је да родитељи несвесно одбијају да примете чињеницу да њихово дете привлаче наркотици. „Нека се деси било коме, али мом примерном детету то не може да се догоди“, умирују они саме себе. На тај начин губе драгоцено време, док из уста лекара-реаниматолога не чују речи: „Трајна физиолошка зависност од наркотика“. Међутим, чак и ако се узме у обзир сва важност разговора о проблемима васпитања, приликом сучељавања с наркоманијом тинејџера основни проблем се не састоји у решавању питања „ко је крив“, него питања „шта да се учини?’

Млади човек, који није навикнут да ради на себи, почиње стално да користи наркотике, што га доводи до физиолошког навикавања на њихово дејство. У то време догађају се веома важне промене у организацији људског тела: редовно узимање спољашњег „доносиоца радости“ доводи до тога да унутрашњи механизми, који одговарају на емоцију среће, престају да раде. Такав човек постаје зависан од „спољашњих доза радости“, које ће га врло брзо исцрпети. Првобитна осећања појачавају његову потребу за бекством од бола, од још снажнијег осећања празнине и отуђености од света. Зависност га спречава да види светлост у свету који га окружује и да пронађе радост у општењу са драгим људима. Специјалисти знају да сваки појединац има своју „дозу навикавања“: некоме је довољан један убод, а неко постане зависник касније. Млад човек при том убеђује самога себе да никада неће постати зависан, да је у стању да у сваком тренутку одбаци наркотике. Ова чудна убеђеност управо га и доводи у безизлазан положај. Узгред речено, ову предрасуду деле и многи родитељи наркомана, који наивно верују да је њихово дете способно да у сваком тренутку једном и за свагда одбаци наркотике. У једном тренутку родитељи ће, међутим, ради спасења свога детета, морати да мењају саме себе. Према мишљењу изложеном у већини приручника за родитеље наркомана, дан када родитељи поуздано сазнају да је њихово дете наркоман, уједно је и последњи дан њиховог поверења и старатељства.

У таквој ситуацији, главно начело односа према сину или кћерки мора да буде реченица: „Сам си одлучио да узимаш наркотике, и зато ћеш сада сам и одговарати за последице“. Од тог тренутка, њихово дете не би требало да добија ништа више од онога што је добијало раније: никакав новац за своје личне расходе, за одмор или разоноду са друговима. Наиме, млади људи се врло брзо навикну на мисао да је новац њихових родитеља - њихов новац. Чак и по цену хистеричног напада, морамо им ставити до знања да то није истина. Веома је важно да се поступа чврсто, без колебања, и са надом у оздрављење младе особе, избегавајући при том придике и грдњу. Наш циљ је да помогнемо детету да изађе из такве ситуације, а да при том не повредимо његову представу о себи као о нормалном човеку (чему у великој мери доприноси и сам назив „наркоман“).

Као и свака страст, и наркоманија, уместо обећане радости, доноси само патњу. У тој етапи, наши прекори или претње мало могу да помогну човеку, јер га бацају у очајање и сумњу да може да се промени и истргне из канџи наркотика. Уместо да разобличујемо човека обузетог страшћу, било би боље да му укажемо на могућност да се поправи, да му укажемо на постојање пута који води у живот (Мт 7,14).

ДУГОГОДИШЊЕ ЛЕЧЕЊЕ

Одржавање ремисије (уздржавања од узимања наркотика) захтева огромне и дугогодишње напоре како самог болесника, тако и његовог окружења, лекара и свих осталих који желе да се пали човек препороди. Маштања наркомана и њихових родитеља о чудотворним лековима или операцијама, после којих ће страст за наркотицима заувек ишчезнути, сасвим су неоснована. Рођаци готово сваког наркомана потврђују да су испробали сва средства за његово спасење: болнице, специјализоване клинике, консултације са психолозима и наговори блиских људи. Међутим, када се са скупог клиничког лечења врате у своје старо окружење, млади најчешће поново почињу да узимају наркотике. Болница није променила њихов унутрашњи свет, није унела смисао у њихов живот.

Искуства која су већ стекли православни рехабилитациони центри говоре о томе да се за успешан излазак из света наркотика не може једноставно пронаћи медицинска, па чак ни духовна „таблета“. Лекови не могу да помогну човеку да се избави од порока, од незнања, наивности и паразитско-потрошачког начина живота. Према речима Његове Светости патријарха Алексеја Другог, „без религиозне и без моралне основе, зависност од наркотика не може се превазићи искључиво средствима савремне медицине“. На том путу изласка, мора се најпре васпоставити човеково морално здравље, зависник мора да постане личност којој нису потребна наркотичка уживања.

Која су основна начела православне рехабилитације после наркоманске и алкохоличарске зависности?

Као прво, за успешну рехабилитацију није довољно само превазилажење „кризе“ и продужетак ремисије. Главни циљ се састоји у промени погледа на свет и односа према животу, како би бивши наркоман и изнутра постао нови човек. На том путу, на којем он „постаје други“, помаже му управо Црква која, према одређењу Светих Отаца, није само заједница светих, него, у великој мери, мноштво покајаних грешника.

Као друго, наркоман мора да се отргне из уобичајеног окружења и да ступи у колектив истомишљеника који су још одавно одлучили да превазиђу ову страст. „Не задржавај се на оном месту на којем си сагрешио пред Богом. Откривај своје помисли оцима, да би те заштитио покров Божји“, саветују нас подвижници древног Патерика. Други део овог савета указује нам на сву важност Свете Тајне Исповести и духовног одгајања човека који се бори са својом страшћу. У овом душевном старању, свештеницима у великој мери помажу они православни који су већ сакупили снагу да прекину с наркотицима и који на основу личног искуства, а не само слушања, познају стање у коме се налазе наркомани и које морају да превазиђу. Као треће, зависник се не сме препуштати лажном утиску да са наркотицима може да прекине за недељу или за месец дана. Рехабилитациони период не може да траје мање од 12 месеци.

Разматрање ових захтева рехабилитације показује да су најефикаснија средства у борби са наркоманијом стационарни рехабилитациони центри који су удаљени од градова и места на којима се набављају наркотици. Живот у таквом центру мора да подразумева православни поглед на свет и учешће у црквеним богослужењима (у Русији постоји мноштво сличних центара, у којима се успешно спроводи рехабилитација људи који пате од наркоманије, алкохолизма и игроманије). При неким руским црквама постоје и друштва чији су чланови бивши наркомани: они сада помажу истима као што су они некада били, и не желе да буду равнодушни према онима који се још боре са тим проблемима.

Када се загледате у очи и судбине те деце, схватите да постоји излаз из окова наркотика и осталих зависности, да постоји нада за будућност наше деце.     

Преузето са из ПРАВОСЛАВЉА

Штампај ову страну