СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
26. август 2006.
у Београду

Јеванђеље нас учи светој и спасоносној истини да ће на једином праведном суду, Суду Божјем, сваки човек лично дати одговор за сва своја дела или недела. Нема, дакле, колективне одговорности, а поготову нема и не може бити колективне кривице у било ком смислу. Ако ли неко читав један народ прогласи кривцем за зло, онда он у једнакој мери одбацује хришћанско схватање о човеку и основну поставку демократског уређења људске заједнице. Није, уосталом, непознато да је у недавној прошлости јеврејски народ платио тезу о његовој наводној колективној кривици са више од шест милиона невиних жртава. Ако се тој страшној цифри додају и жртве руског и пољског народа и других словенских народа (међу њима и нас Срба), као и жртве многих других народа у Европи и свету тога времена, онда човек заиста осети мистички ужас пред последицама идеолошких заблуда и политичког безумља.

Српска Православна Црква би била дубоко ожалошћена и забринута да је било ко ма који народ назвао народом кривцем, а камоли када је сазнала да је тако назван управо Српски народ, који сачињава огромну већину међу њеним верницима. Још већу бригу и горчину изазвала је у Српској Православној Цркви чињеница да такву квалификацију српског народа није дао нико други до г. Марти Ахтисари, високи представник међународне заједнице и личност која у име Уједињених нација треба непристрасно и конструктивно да посредује у српско–албанским преговорима, како би се разумним компромисом постигао договор о будућем статусу Косова и Метохије који би морално, правно и животно био обострано прихватљив, а самим тим и одржив договор.                                                                                              Очигледно не хајући за неутралну објективност и заборавивши, изгледа, да у модерној Европи нема колонијa ни колонијалних гувернера, г. Ахтисари је изјавио то што је изјавио као образложење за свој став да Србији треба просто конфисковати њено духовно и историјско језгро, Косово и Метохију. Истина, он није први који је заступао ову теорију о српском народу: само се придружио дужем списку њених заступника. Треба ли наглашавати са колико невиних жртава је ту теорију Српски народ платио на небројеним стратиштима током своје ближе и даље историје?

Веровали смо да се такве речи никад више неће чути у Европи – ни у рату, а камоли у миру, и то од једног званичника Уједињених нација послатог у мисију мира и помирења. Они који у 21. веку потежу за оваквим теоријама доказују само то да су сила и право непомирљиве супротности. Ту заувек важе стихови највећег српског песника, Владике и Пустињака цетињског:

„Вук на овцу своје право има –
ка' тирјанин на слаба човјека;
ал' тирјанству стати ногом за врат –
то је људска дужност најсветија.”

На исти начин, руска пословица нас учи да Бог није у сили него у правди и истини.

Не заборављајмо: Христос је Крстом победио лаж и смрт, а победу добра, светлости и љубави запечатио Васкрсењем – Својим и нашим.

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски

Павле, с. р.

Председник Светог Архијерејског Синода
Српске Православне Цркве

Преузето са сајта    Српске Православне Цркве

 

Штампај ову страну