ДУХОВИ, Тројице, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле. У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.                                                                                                       ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.

Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица "на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје." (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца "са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)" и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19).

То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).
Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика.
Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.
У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

Свети апостол Петар - Пореклом беше Јеврејин, и пре него што је постао апостол Божији звао се Симон. Он је брат светог апостола Андреја Првозваног из града Витсаиде. По занимању је био рибар, по природи простодушан и богобојажљив, држао се заповести Господње. Био је ожењен сестром апостола Варнаве и са њом је имао једног сина. Његов брат Андреј, дође му једног дана и рече: "Ми нађосмо Месију, Христа" и одведе га к' Исусу, а Исус, погледавши га рече му: "Ти си Симон, син Јонин, ти ћеш се звати Кифа (Петар)".

Бринуо се о својој кући и породици све док га Господ није позвао на апостолство. Он је први од ученика Божјих који је изразио јасну веру у Господа Исуса, рекавши: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мат. 16,16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера постепено се утврђивала. Иако, по промислу Божијем апостол Петар три пута га се одрече, он се искреним покајањем удостоји да први од свих апостола види васкрслог Господа, Исуса Христа. По вазнесењу Господа нашег, свети Петар, као врховни међу апостолима би први учитељ и проповедник. Проповедао је Јеванђеље по Палестини, Малој Азији и Италији. Чинио је многа чудеса која и дан данас, када му се обратимо са искреном молитвом чини. Излечио је својом моћи многе болесне, васкрсавао мртве. Чак и дејством његове сенке исцељивали су се многи болесници. Цар Нерон га је осудио на смрт, и би распет на крст, али наопако, јер сматраше да није достојан исте смрти као Господ.

Свети апостол Павле - Пре апостолства звао се Савле. Пореклом беше из племена Венијаминова, из града Тарсе. Најпре је био гонитељ хришћана и њихов мучитељ, али Господ га изабра за свог ученика и ревнитеља хришћанске вере. На путу за Дамаск јави му се сам Господ и рече му да престане са прогоном хришћана. Крсти се Савле и постаде Павле и посвети се апостолској служби. Проповедао је Јеванђеље широм света. У почетку га остали апостоли нису прихватали, али касније увидеше да је и он ученик Господњи попут њих, и прихватише га као себи равног. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско трпљење. Кроз дане и дане његовог проповедања. Живот му је стално висио о концу и пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао Цркву у многим местима и достигао ту меру савршенства да је могао рећи "Не живим ја, него Христос у мени", онда је предао своју душу Господу. Био је посечен у Риму, у време цара Нерона, баш када и апостол Петар.

У нашем народу постоји обичај да се уочи овог великог празника, који је посвећен светим апостолима, Петру и Павлу, пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина. Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.

Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је: "Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине""

Овим речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја".

У знак сећања на овај догађај наша Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.

Свети Ђорђе је рођен у богатој и честитој хришћанској породици, крајем трећег века нове ере. Живели су у Кападокији, све док отац светог Ђорђа није пострадао за Христа. Ђорђе је био сасвим мали кад је остао без оца. Да би избегла прогоне хришћана, његова мајка се преселила у Палестину, одакле је била родом. Тако је Ђорђе растао у земљи где је Христос живео и проповедао. Уз добру и побожну мајку, израстао је у правог хришћанина, чије срце није било ни хладно ни млачно, већ је пламтело огњеном љубављу према Христу. Ступио је у војску. Ђорђе је био изванредно леп, висок и стасит, а одликовала га је племенитост, поштење и храброст, па је већ у двадесетој години стигао до части трибуна и „Као такав беше на служби при цару Диоклецијану (еп. Николај)." Кад је цар Диоклецијан, који се све време своје владавине борио против хришћана и ужасно их прогонио и убијао, отпочео још један од својих крвавих похода на хришћане, Ђорђе је дошао пред цара и јавно, пред царем и свима осталима, рекао је да је он хришћанин. Цар је био ван себе од беса и одмах је наредио да Ђорђа баце у тамницу. Наредио је да га ставе на најстрашније муке, која само ум помрачен Сатаном, може да смисли. Ђорђе је све подносио и непрестано се молио Богу, који га је одмах исцељивао. Оваква вера и очигледна Божја благодат, преобратила је многе Диоклецијанове војнике, али и Ђорђеве мучитеље у хришћане. Они су поверовали у Христа, и јавно исповедили своју веру, знајући да ће их Диоклецијан погубити. Највећи ударац за цара Диоклецијана је био кад је и његова жена, царица Александра, постала хришћанка. Тада је цар наредио да се њој, главном жрецу (жрец је незнабожачки свештеник), који је такође примио хришћанство као и многим другима одруби глава. И светог Ђорђа је послао на губилиште, кад је видео да ужасна и најопакија мучења нису никог заплашила, већ су постигла супротан циљ: преобратила неверујуће, а верујуће још више учврстила у вери Христовој.

Кад су их водили на губилиште, царица Александра је села на једну клупу да се одмори и ту је издахнула, пре него што јој је крвник пришао. „Блажени Ђорђе би посечен 23. априла 303. године. Чудесима која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Ни броја његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају." (еп. Николај).

На иконама се св. Ђорђе представља у војводском оделу, на коњу, како копљем пробада страшну аждају, а нешто даље стоји једна жена у господском руху. Мада је народ исплео многе легенде око имена св. Ђорђа, он се у стварности и земаљском животу није борио са аждајом и спасавао царску кћер. Аждаја на икони, символично преставља многобожачку силу, која је небројене хришћанске жртве прождирала. Свети Ђорђе ју је победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац незнабоштву. Десет година после смрти св. Ђорђа, цар Константин је забранио прогоне хришћана, а хришћанска црква је постала званична црква у римској империји. Неки тумаче представу аждаје и као символичну представу цара Диоклецијана, који је због својих крвавих дела у народу остао упамћен до дана данашњег, под именом: „Проклети цар Дукљанин“.

Дан када је бесмртном славом мучеништва овенчан свети Ђорђе (Георгије), и када је из земног живота прешао у вечно царство небеско, ( 23. априла, односно 6. маја), слави се као дан: „Свјатаго славнаго великомученика побједоносца и чудотворца Георгија“. Овај дан народ зове Ђурђевдан, а јесењи празник (3. новембра по старом, односно16. новембра по новом календару), назива се Ђурђиц. То је дан када је обновљена његова црква: „Обновленије храма свјатаго великомученика Георгија, иже в Лидије, идјеже положено часније тјело јего."

Божанственом благодашћу просветлив се,
И по смрти показујеш светлост живљења свога
И истачем миро благоухања
Онима што притичу ка гробници моптију твојих,
И људе своје упутио јеси ка светлости Богосазнања,
Симеоне оче наш, Христа Бога моли
Да нам дарује велику милост

За време цара Алексија I Комнена (1081 - 1108) настао је у Цариграду спор око ова три светитеља: Василија Великог, Јована Златоустог и Григорија Богослова, наиме који је од њих већи по светости, учености, беседништву и животу, због чега је настао раздор, тако да су се једни звали Јованити, Василијевци, а трећи Григоријевци. Неко време иза тога када настадоше ови спорови, јавише се ови велики светитељи, прво сваки засебно, а затим сва три заједно, и то не у сну, но на јави, Јовану епископу евхаитском, човеку ученом и пуном врлина, и рекоше:

«Ми смо једнаки пред Богом, као што видиш, међу нама нема дељења, нити какве год међусобне противности. Сваки од нас одељено, у своје време, потакнут божанственим Духом, написао је одговарајуће поуке за спасење људи. Оно што смо научили скривено, то смо људима предали јавно. Међу нама нема ни првога ни другога. Ако се ти позиваш на једнога, ту су у том сагласна и остала двојица. Зато заповеди онима који се препиру око нас, да прекину спорове, јер као и у животу, тако се и после смрти ми бринемо о томе, да крајеве васељене приведемо ка миру и једномислености. Имајући ово у виду, сједини у један дан нашу успомену, и како теби приличи састави нам празничну службу и другима предај, да бисмо код Бога имали једнако достојанство. И ми ћемо онима који свршавају нашу успомену бити помоћници ка спасењу, јер се надамо да имамо неку заслугу код Бога».
Рекавши то епископу, они се почеше уздизати на небо, сијајући неисказаном светлошћу и зовући један другога по имену.

Јован епископ је одмах умирио у Цариграду оне који су се спорили, установио је тамо празник три светитеља, као што му они заповедише, и завешта црквама да га празнују са потребном свечаношћу. Празник у част три васељенска учитеља: Василија Великога, Григорија Богослова и Јована Златоустога установљен је 1084. године у Цариграду. Када је Јован видео да се успомена ова три светитеља слави месеца јануара, наиме Василија Великога - 1. јануара, Григорија - 25. јануара, Јована Златоустога - 26. јануара, то их је он саставио у 30. дан истога месеца, украсивши празник њихове успомене службом и похвалама.

Свети Василије Велики је превазишао у књижевној мудрости не само учитеље свога времена но и старије; изучио је реторство и философију и као аскета живео је животом врлине, сиромаштва и целомудрија, и улазећи умом ка Боговиђењу, узведен је на архијерејски престо када је имао четрдесет, а био је архијереј 5 година.

Свети Григорије Богослов је био светога живота, учен богослов, због чега је и назван: Богослов. Био је архијереј дванаест година у Цариграду, утврђујући православље.

Свети Јован Златоусти био је велики беседник и одличан тумач Светог Писма, светога живота извор милости и љубави, пун ревности учитељства. Живео је шездесет година, а пастир цркве био је шест година…

Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му је пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).
"У историји Православља има више светитеља који су названи именом просветитеља. Такав је св. Григорије просветитељ Велике Јерменије, св. Нина, просветитељка Грузије, света браћа Ћирило и Методије, просветитељи Словена, и код нас Срба - Свети Сава Просветитељ и учитељ. Ово јеванђелско просветитељство у православној традицији битно је другачије од оног уобичајеног, нама познатог из новијег времена" (Вл. Атанасије Јевтић). Није о Светом Сави овако говорено само у последње време него и за његова живота, о чему сведочи поздравно слово, којим је Јерусалимски патријарх Атанасије други (патријарховао од 1224. до1236. год.), упутио Светом Сави приликом његовог другог доласка у Јерусалим: "Ево, браћо, ово су пред нама истински Апостоли Христови, које је сам Господ извео на жетву своју и сам их надахнуо. Јер истинити Бог је од почетка Ноју и Авраму и Јову праведном јавно, а не преко Писама говорио, него их је сам Собом надахњивао, зато што је нашао ум њихов чист. Тако је и Светим Апостолима, нашим Учитељима, Бог дао не нешто написано, него им је уместо Писма дао благодат Духа Светога, рекавши им: "Он ће вас (тј. Дух Свети) научити свему, и увести вас у сваку истину, и просветити вас" (Доментијан, 203-4). Речи Јерусалимског патријарха говоре да је он у Светом Сави видео и препознао просветитеља, и то не било каквог, него онаквог какви су били Апостоли Христови» (еп. Атанасије (Јевтић).
У Цркви је служба Светоме Сави установљена убрзо после његове смрти, још у 13. веку. А култ Светога Саве је живео у народу који га је и за живота поштовао као светитеља. На гробу Св. Саве вековима се окупљао народ тражећи утеху, помоћ и исцељење. Кад су Турци решили да казне Србе најстрашнијом могућом казном, да спале мошти Светога Саве, онда је тај паклени наум у дело спровео отпадник од вере и народа, потурчени Албанац, Синан Паша.
Али ни то није вредело, Свети Сава није постао просветитељ, учитељ и ујединитељ народни, по титули, пореклу или части, већ по благослову Господњем, а силом Духа Светога. А што је Бог оставио, не може да уништи никаква земаљска пакост. Тако је нама остало дело Светога Саве, да се по њему управљамо и живимо, односно, како то лепо каже Теодосије Хиландарац: "Био си учитељ пута који води у живот, истински и вечни, јер си, дошав Духом Божјим просветио твоју отаџбину."
Дан Светог Саве, као школске славе, се помиње први пут 1735. године и то у документима Карловачке српско-латинске школе коју су основали Руси. У Карађорђевој Великој Школи (1808-1813.), било је звоно на којем је био урезан лик Светога Саве. То звоно је остало неоштећено у току свих ратова устанака и превирања у Србији, и 1840. год. је пренето у Лицеј, који је 1863. год. прерастао у Велику школу, из које је 1905. године израстао Београдски универзитет.
Кнез Милош Обреновић је 1823. године донео наредбу да се дан Светог Саве слави као школска слава. Из тог времена је остала прича, да четири године по доношењу наредбе о прослављању Светог Саве, многи страни трговци, Грци, Цинцари и Бугари, нису поштовали овај празник. Кад је то чуо, књаз Милош их је све позвао у Пожаревац и рекао. "Ви Грци засветисте и своје црквењаке и ми их све светкујемо, а нећете једнога Светога Саву Српскога?"
"Океме, господар, ама не сме знале. "
Онда је наредио да свако од њих однесе по оку воска цркви и да добро упамте када је дан Светога Саве. Прича се да су следеће године већ око Божића сви почели да се распитују код београђана: "Кад је, ђанум, оно Васе Светло Сава, да идемо у цркву."
Дан Светога Саве је прослављан све до 1945. године. Те године је у згради Народне скупштине, веома свечано обележен празник Светога Саве. Како пише "Политика" у броју од 28. јануара 1945. године, прославу је организовала Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије, где су били окупљени сви чланови руководства, на челу са Јосипом Брозом, као и преко 350 званица. На чеоном зиду је била слика Уроша Предића "Свети Сава благосиља српчад", а около су биле заставе са петокракама и слике Маркса, Енгелса, Лењина, Стаљина и Тита. На Универзитету се славило уз верски обред резања славског колача. Чим је скинута свечана декорација из скупштинске сале, слика Уроша Предића је бачена у подрум (одакле је после доста времена неко пренео у канцеларију ректората Богословије), а и са свим осталим се поступило на исти или гори начин. Прослављање Светог Саве је забрањено и све до пре петнаестак година, наставници су морали да записују све ученике који иду у цркву на дан Светог Саве.
Но, Богу драгом хвала, времена су се променила, па данас, на дан 14/27. јануара, све школе опет славе дан српског просветитеља и учитеља Светитеља Саве.
 

Рођен у Адријанопољу, граду пафлагонијском и одмалена предан Богу на службу. Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бежаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част свете Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних педесет три године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашиваху, него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше, а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцељења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Свети Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац, како за живота тако и по смрти. Поживевши стотину година упокоји се 640. године у време цара Ираклија. Од његових светих моштију сачувана је глава у Кутломушком манастиру у Светој Гори.

Димитрије, јединац солунског војводе, био је дуго очекивано и од Бога измољено чедо. Растао је и учио се војничкој вештини у свом родном граду Солуну, а после смрти старог војводе, цар Максимијан га је поставио на очево место за солунског војводу.Био је на највишем положају, цар га је уважавао и поштовао због његове одважности, поштења и беспрекорног извршавања дужности, све док Димитрије није одбио да прогони хришћане. Ни само да није хтео да се повинује царевој наредби, него је јавно исповедио хришћанску веру и тиме сам себи потписао смртну пресуду. Знајући шта га чека, разделио је имање сиромасима. Цареви војници, који су слепо слушали наређења, а не глас срца и савести, изболи су Димитрија копљима, иако су га нашли на молитви. За хришћане, људе који су мислили и веровали другачије, није било милости. На месту где је сахрањен Свети Димитрије подигнута је најпре мала црква, а касније велелепна, која и данас постоји у Солуну. Свети Димитрије није напустио свој град, бранио га је и чувао, а то чини и данас, и не само Солун, већ и нас, о чему сведочи и ова истинита прича о догађају који се збио у Солуну уочи славе Светог Димитрија 1991. године.                                                                                                 «... У цркви св. Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка иконама светитеља.                                                                               Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.                                        Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.                      Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље“! Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу св. Димитрија и нестао у њему.                                                                               Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је мио-мирис, јасно су осетиле.                                    Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши к‘ себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, све до једне, рекле: „Исто као свети Димитрије на овој икони“.На то је свештеник учинио велику метанију пред иконом светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка."

Спомен великог земљотреса

У време цара Лава Исавријанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. године. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и светом Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.

Св. Петар Цетињски                                                                                  Свети Петар је рођен 1. априла 1749. год. у Његушима. У 12. години је ступио у монашки чин, а 1782.г., по смрти митрополита Саве, Петар постаје митрополит и господар Црне Горе у 33. години. Сав свој живот, без остатка, посветио је најтежој и најлепшој служби, Богу и своме роду. Мирио је завађена племена и бранио земљу од Турака, и с Божјом помоћу, успео је и у једном и у другом послу. Према себи је био суров и престрог, а према свим другима благ и праведан. Иако митрополит и господар Црне Горе, живео је у малој монашкој келији, за коју један писац каже :"Никада, нигде, ни на једном месту на свету, ни у најбогатијим дворовима и палатама, не доживех и не видех такву раскош као у празној келијици камених зидова и пода, са једним тврдим лежајем и много икона. Тад схватих да није раскош оно што сија златом и позлатом, него оно што је молитвом и светошћу натопљено и облагодаћено." Упокојио се на дан светог Луке 1830. године. Његове нетрулежне мошти почивају у цетињском манастиру. "Господ га прослави на небесима и на земљи као верног и трпељивог слугу свог!"

Пророк Илија био је син Соваков из племена Ароновог брата Мојсијевог, а рођен је на 816. године пре Христа, у месту Тесвиту, земљи аравитској, због чега се и назвао Тесвићанин. Приповеда се да је приликом Илијиног рођења његов отац видео како неки седи старци пламеном повијаше новорођено дете, и даваху му ватре да једе. Зато је његов отац веровао да ће његов син бити ватрени поборник за правду и веру. Пророковао је двадесет и пет година. У то време у израиљском народу био је опаки цар Ахав, који је имао још опакију жену Језавељу. Ахав се свим силама трудио да његов народ остави јединог и истинитог Бога и да се клања богу Валу (Балу), коме је подигао храм у Самарији. У то време појави се велики пророк Илија да израиљском народу прорекне да ће настати велика суша, као казна због отпадништва од Бога. А Бог Илији рече да иде у планину на поток Хорат, и ту чека даља наређења. Илија тамо проведе годину дана, пијући воду са потока. Јутром и вечером гавранови су му доносили хлеба и меса за храну. Када после годину дана од велике суше пресахну тај поток, Бог заповеди Илији да оде у Сарепту Сидонску и да тамо остане док га не позове. Илија оде у Сарепту, и виде у једном дворишту како једна жена, која беше удовица, купи суве гранчице. Илија је замоли да му донесе мало воде и хлеба. "Немам печена хлеба ни залогаја", рече му она "Већ имам још прегршт брашна у наћвама и мало зејтина у зејтиници, и зато купим ове гранчице да зготовим себи и своме сину оброк, па после да помремо од глади". Но, Илија јој рече: "Иди те умеси и мени један колачић, и не бој се, неће нестати брашна у наћвама ни зејтина у зејтињаци". жена тако уради, и деси се чудо: брашна и зејтина никаоко није нестајало, иако су сваки дан трошили, и сво троје се прехрањивали. Илија се ту сасвим и настани. За све то време, велика невоља и даље притискивашеизраелски народ: не беше кише ни росе, земља беше попуцала, дрвеће се осушило, многи извори пресахнуше, а многи људи и стоке је од глади и жеђи помрло. Када дође време, рече Бог Илији да иде цару и да му каже да ће ускоро пасти киша. Чим га Ахав угледа, повика: "Ево онога што доноси несрећу народу!" Илија му одговори да несрећу не доноси он, већ цар и царица, који народ нагоне да да се клањају идолима. Потом Илија предложи цару да се на гори Кармил окупи 450 Воловних зреца и 400 Астартиних, и много народа и да се помолимо рече, ја мојем Богу, а они њиховима, за кишу, па чији Бог послуша молитву и пусти кишу, тога да признамо за превога бога. Цар приста и сви се искупише на гори Кармил.  Када се се окупише рече Илија: Дајте нам два јунца, па зречеви нека закољу једнога и исеку на комаде и метну на дрва, а ја ћу такође једног, па се помолимо сваки своме Богу, и на чију жртву сиђе ватра с неба и запали је, тога Бога да признамо".Зреци први заклаше јунца, ставише га на жртвеник и повикаше на сав глас: "Вале, Вале, послушај нас!" Скакали су тако до јутра до поднева око жртвеника али, нити ватре нити одговора. Илија им се поче ругати: "Вичите јаче, може бити да се вцаш бог нешто замислио, или спава, или је на путу, па вас не чује".Они се почеше још јаче дерати, и један другог бости ножевима, да би се на њихове јаде Бог смиловао, али опет не би ништа.

Тада Илија узе дванаест каменова, према броју племена израелских, начини жртвеник и свуд унаоколо ископа једнек. Намести озго дрва, а поврх њих стави комаде исеченог јунца, па рече народу: "Напуните четри ведра воде и сипајте на жртву и дрва". Три пута тако учинише, док цео жртвеник не огрезну у води. Тек тада Илија приступи жртвенику и поче се молити: "Боже Аврамов, Исаков и целог Израиља! учини нека овај народ позна да си Ти Бог његов, те да се срца њихова обрате к Теби"... Још Илија своју молитву није ни завешио, а паде ватра с неба и сву жртву сазеже. Сав народ који то чудо гледаше, поче у глас викати: "Господ је Бог наш!"... "Господ је Бог наш!"Све зреће Валове похваташе, одведоше их на поток Кисон и ту их поклаше, а затим се небо замрачи од силних облака и ветра и пљусну велика киша.Када је царица Језавеља чула шта је Илија урадио са зрећима, врло се расрди и посла гласнике Илији да му јаве да ће она с њим учинити оно што је он урадио са зрећима. Да би се склонио од освете Језавељине, оде Илија чак на планину Хорив и склони се у једну пећину. Али једног дана, задува јак ветар, зачу се грмљавина и севање муња, и Илија зачу тихи глас Божији: "Илија, а шта ћеш ти ту?" Илија му одговори да се плаши освете израељског народа, али му Бог рече да истраје, и да настави свој пророчки рад.

Једном цар Ахав пожеле да купи виноград неког Навутеја, али овај га никако не хтеде продати, јер то беше наследство од оца. Ахав са Језавељом смисли план да је Навутеј ружно говорио против Бога и цара и по царској и по царској заповести Навутеја засуше камењем, што је била јеврејска казна за јеретике. Ахав потом присвоји његов виноград.

Али Бог рече Илији: "Иди у Навутејев виноград. Тамо ћеш наћи Ахава где се по винограду шири, прореци шта ће њему и његовој жени бити до послетка". Илија послуша Бога, оде и нађе Ахава и прорече му: "Као што су пси лизали крв Навутејеву, тако ће пси лизати крв твоју, а Језавељу ће пси изести испод зидова Градских".После три године у рату са Сиријцима, Ахав буде рањен и од тога умре, и његову крв су пси заиста лизали. Кад је после смрти Ахава, цар израелски постао његов син Охозија, он се једном тешко разболе па посла посланике у Акарон да питају бога Велзевува (Белзебуба) хоће ли оздравити. По наређењу анђела, Илија пресретне посланике и запита их: "Зар нема Бога у Израиљу, већ идете да питате бога у Акарону? За то по вољи Божијој неће се цар дићи са своје постеље, него ће умрети". Посланици се вратише натраг и рекоше цару све што су чули, а овај схвативши да је то био Тесвичанин Илија, посла педесет војника да га нађу и доведу. Они га нађоше на вису једног брда и позваше га да пође с њима, али Бог посла ватру с неба и све их попали. Цар пошаље нову педесеторицу, и њима се деси исто. Кад је и трећу педесеторицу цар послао, и кад су они нашли Илију, педесетник клекну на колена пред Илијом и завапи:"Човече Божији! Смилуј се на моју душу и ових педесет слугу твојих, и немој их погубити као оних два пута по педесет пута што си погубио". А анђео Божији шапну Илији: "Иди с њима и не бој се". Илија се диже и пође.                              Кад је Илија дошао у царев двор, приђе цару и рече му у очи: "Овако вели Господ: за то што си слао посланике у Акарон и од Велзевува тражиш помоћи, као да нема Бога у Израиљу придићи се нећеш, већ мораш умрети". Тако се и догоди: недуго затим цар Охазијапремину.

Пред крај свога живота Илија је нашао себи једног ученика Јелисеја. Кад беше дошло време да Бог узме Илију к себи на небо, пођоше обојица до Јордана, и кад дођоше до реке, скиде Илија свој огртач, удари њиме по води, вода се растави и они по сувом пређоше на другу страну. Мало затим наиђоше однекуд ватрена кола и ватрени коњи, па Илија седе у кола, која у вихору узлетеше на небо и нестадоше. Кад се Јелисеј разабра од чуда, угледа Илијин огртач поред себе, те с њиме опет растави воду јорданску и врати се натраг. Са огртачем пређе са Илије на Јелисеја и пророчки дар, те и он поста пророк.

Илија је дакле жив отишао на небо, и зато православна црква верује да ће се, пре другог доласка Христовог, на земљи поново појавити Свети Илија, са Енохом, за кога се такође верује да се жив узнео на небо. Свети пророк Илија се ппојавио приликом преображења Господњег на Тавору.

За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".

Четрдесетог дана после васкрсења Христовог његови ученици налазили су се за трпезом. Тада им се Христос поново јави и заповеди : Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не поверује биће осуђен. Христос им обећа да ће им послати Духа Утешитеља, јер без Његове благодати не би могли да обаве ту божанску мисију.
     Повео је потом Христос своје ученике и Пресвету Богородицу на Маслинску Гору близу Јерусалима. Кад су тамо стигли Христос подиже руке и све их благослови, а затим се на очиглед свих њих поче узносити на небо. Посматрали су га све дотле док га један облак не заклони од њихових очију. Тако се Господ Исус Христос, завршивши дело спасења, вратио Богу оцу на небесима.
     Сваке године Црква обележава тај догађај празнујући Вазнесење четрдестог дана после Васкрса. Празник се још зове Спасовдан, јер се тога дана завршила Христова улога спасења људи која је била везана за његов боравак на земљи. Спасовдан се увек празнује четвртком. 

У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син Михајлов, Теофил; живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило). Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова. Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се. На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик. Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу. Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером. Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.

Наш свети отац, Василије Острошки, рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини. Тачније родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице., где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице  Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас.

Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати... Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Напоменућемо само неке од њих, али најбоље могу нам посведочити многи који су осетили благодат његове молитве. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.

Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. Амин.

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.Овај благочестиви цар наредио је да се овај Господњи и Богородичин празник празнује као и други велики празници. Разлог за то био је тај, што у време овог цара задеси Византију велики помор и земљотреси и те недаће трајаше 3 месеца, док се не јави глас Господњи, неким богоугодним људима, да треба установити да се тај дан Сретења Господњег празнује као велики празник. Када тако учинише и помолише се Пречистој Богородици, престадоше све недаће и људи наставише нормално да живе.

Светитељи: Св.Василије Велики, Св.Григорије Богослов и Св.Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Св.Василије Велики       1. јануар, Св. Григорије Богослов 25. јануар и Св.Јован Златоуст 27. јануар и         13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).

Св. Јован се слави више пута у години, али највише славара има на овај дан. Међу јеванђелским личностима, Јован Крститељ заузима посебно место, како по начину доласка у свет, тако и по начину живота у њему. Нарочито свечано овај празник се празнује у храмовима који су њему посвећени, као што су храм на Јордану, где је крстио Господа, храм у Севастији где га је Ирод посекао, храм у Антиохији, где је јеванђелист Лука донео његову десницу... Он једини пророк који свету могао руком да покаже Онога кога је пророковао. Десница Св. Јована Крститеља, која је крстила Господа на Јордану, сада се налази у Цетињском манастиру.

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август

2. Св. Василије Велики архиеп. Кесаријски. Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово.

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета &#